Аларм: Битка за воду почиње, а 64 града у Србији пије ризичну чесмовачу

Сви грађани на планети имају право на чисту пијаћу воду. Мултинационалне компаније су почеле да обезбеђују примат и преузимају монопол на артикал који ће се врло скупо продавати у будућности.

Хоћемо ли Србија имати довољно пијаће воде која је чиста и безбедна зависи искључиво од наше свести о важности тог ресурса за будућност. Као и од савести.

Како се Србија односи према „течном злату 21. века“ — пијаћој води, разговарали смо са гостима емисије „Енергија Спутњика“, коју уређује и води Јелица Путниковић, доцентом доктором Александром Ђукићем и доцентом доктором Мариом Лукиновићем, који је стручњак за еколошко право на Правном факултету Универзитета Унион.

Хемијска и микробиолошка исправност такозване „чесмоваче“ у Србији је привилегија пре свега Београђана и Новосађана. Према речима Лукиновића, пре свега подручје Војводине, не само због подземних вода, него и због азбестних и оловних цеви као и због проблематичних водоизворишта има различит квалитет вода.

„Имам резултате испитивања јавних водовода водних објеката на хемијску и микробиолошку исправност у 2015. години у Републици Србији и према тим званичним подацима житељи чак 64 града у Србији пију воду која је ризичног квалитета. Немају исту привилегију да пију текућу пијаћу воду са чесме“, каже Лукиновић.

Велики водоводи углавном скоро стопостотно испуњавају услове квалитета, како микробиолошке, тако и физичко-хемијске. Ђукић каже да су подаци о квалитету воде из водовода јавни, те да имамо јасну разлику између великих водовода као што је београдски, новосадски или водовода у западној Србији или Нишу.

Он каже да су у Војводини, првенствено због специфичног геолошког састава, природне воде оптерећене различитим врстама материја, које је прилично тешко уклонити из воде и захтевају поступке који су комплексни и скупи, као и да није исто ако се у неком водоводу препоручује специфичан параметар као што је боја или неки други који нема здравственог ризика.

„Оно што је најопасније код воде за пиће у погледу здравља јесте микробиолошка исправност. У Србији према званичним подацима близу три одсто захваћених узорака за анализу и даље су микробиолошки неисправни. Та неисправност је концентрисана у неким насељима у Поморављу, деловима Војводине. Код физичко-хемијске неисправности тај проценат је нешто већи, негде близу 11-12 одсто од укупног броја анализираних узорака“, наводи Ђукић.

Он још каже да већина наших водовода пати од застарелости система и да у четвртини неисправних узорака долази до појаве бактерија које имају порекло од људских или животињских активности од којих неке могу бити патогене.

„У три четвртине случајева микробиолошке неисправности у питању су мезофилне, аеробне бактерије које су присутне свуда око нас и не представљају никакав здравствени ризик и то значи да процес третмана у водоводском предузећу није довољно добро затворен и да има спољне утицаје“, додаје он.

Србија ће ради приступања Европској унији морати да испуни низ стандарда које нема, а међу њима је Поглавље 27 које се тиче екологије. Најновија препорука Европске комисије односи се на унапређење пијаће воде и подразумева бољу информисаност грађана о пијаћој води која им је доступна.

Лукиновић сматра да би једно од добрих решења било када би се у Устав унела одредба да је вода јавно добро и да би то довело до измена и у оквиру пољопривреде.

„Велики број загађења вода потиче од пет амбалаже, која је највећим делом коришћена управо за флаширање воде. Такође, доста загађења потиче од хербицида и других супстанци које се користе у пољопривреди, а угрожавају подземне воде у Војводини. То је можда прави пут, јер ће се у некој будућности водити ратови за воде. Вода је текуће злато 21. века“, закључује Лукиновић.

Решење проблема, како каже Ђукић, јесте у цени воде, која би и према постојећем закону требало да рефлектује стварне трошкове експлоатације и одржавања изворишта, одржавања рада свих објеката у систему, људи који раде на томе и за обнову система.

„Цена воде углавном не расте, а о томе одлучује на политичком, а не на техничком нивоу. Имате одговорност локалне самоуправе за ту делатност, као и технички систем који захтева нека средства и ресурсе који не могу да се покрију из постојећих прихода. Тај проблем постоји свуда у свету“, објашњава наш саговорник.

Ђукић напомиње да у постојећем Закону о водама, према препоруци Европске уније, стоје основни принципи који решавају проблем цене, али је потребно донети низ подзаконских аката и законских решења.

„Нигде поскупљење не иде лако. Принцип Европске уније је да цену плати корисник. Ако нико не плати, системи постепено пропадају и не могу да одговоре својој функцији. Цена воде у Србији је између два-три пута мања од економског нивоа. Литар воде из водовода у Београду отприлике кошта 5 до 6 пара, а флаширана вода која се комерцијално продаје кошта 30-40 динара. Потрошачи очекују да за 5-6 пара добију добру воду и добијају је у 97 одсто случајева. Она три одсто захтевају много инвестиција“, тврди Ђукић.

Лукиновић наглашава да се препорука Европске уније односи и на сегмент који говори о преношењу поруке потрошачима о квалитету воде који имају, а за коју се подразумева да је квалитетна за пиће и да најчешће не заостаје за флашираном водом.

„Тржиште флашираних вода у свету је огромно и озбиљан је противник том путу. Цифре су огромне. Мултинационалне компаније по земљама попут Србије откупљују право на експлоатацију извора пијаће воде. Ми као држава морамо да будемо озбиљни и да не продамо своја изворишта. У време приватизације у Србији ми нисмо баш најсигурнији да ли смо нешто само дали на експлоатацију на одређен број година или смо продали право на експлоатацију“, напомиње наш гост подсећајући да би евентуална уставна одредба сачувала оно што имамо за наредна поколења. Нажалост, изгледа да немамо много.

„Од укупне површине воде које протичу кроз Србију, неких 175 милијарди кубика годишње воде, само девет потиче са сопствене територије, а ми то слабо то користимо“, наводи Лукиновић.

Србија се налази на 47 месту од 180 земаља по количини и квалитету ресурса воде, али према речима Лукиновића деведесет одсто су интернационалне реке, а то није добра ситуација, како се чини на први поглед.

„Најбољу и најквалитетнији у воду имате у деловима Србије где људи не живе, на пример у деловима у западној и источној Србији који су слабо насељени. Тамо где је највише насељених људи, у Поморављу, Шумадији, Војводини, Београду квалитет природних вода је лошији, што значи да је експлоатација таквих изворишта скупља“, каже он.

Ђукић каже да смо на добром путу примене закона и прихватања иницијативе Европске уније како бисмо довели систем водоснабдевања на виши ниво у Србији и да ћемо уз напор морати да остваримо зацртано.

„Дневно потрошимо близу 150 литара воде за разне своје потребе. Један до два литра попијемо и искористимо за храну још један литар, али и свих 150 литара мора да буде здравствено исправно да бисмо цивилизовано живели“, закључује наш саговорник.

Катарина Јорданов, Спутник

Аларм: Битка за воду почиње, а 64 града у Србији пије ризичну чесмовачу