Анатомија глобалистичког смрада. ФУНКЦИОНАЛНО УСТРОЈСТВО НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Драган Филиповић Анатомија глобалистичког смрада. С. 182-187.

 

2. ФУНКЦИОНАЛНО УСТРОЈСТВО НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

 

Као посебан облик институционалног деловања невладине организације су осмишљене у првим годинама након Другог светског рата у Великој Британији, држави са  убедљиво највећим колонијалним искуством. Наиме, Британцима је половином XX века постало јасно да силу оружја, на којој је почивала њихова дотадашња колонијална управа у многим земљама, треба заменити неким другим видом остваривања доминације, па се на плану изналажења најоптималнијег решења поставило питање: Како један народ за чију су територију колонизатори заинтересовани – због природних ресурса, геостратешког положаја или неког трећег разлога, довести у позицију да добровољно прихвати страну доминацију, до живљавајући власт странаца као пожељну солуцију за остваривање сопствених националних интереса? Тај задатак поверен је еминент ним западним стручњацима из области социологије и психологије, који се надаље приоритетно ангажују на осмишљавању научних метода и техника уобличавања масовног јавног мишљења.

У самом старту, искристалисало се неколико генералних предуслова које ће убудуће морати да испуњавају институције ангажоване на изради и реализацији овакве врсте пројеката. Први предуслов био је обавезна формална независност од државне администрације, то јест, институти и пројекти морају бити невладини. Наиме, њихов рад је подразумевао низ активности које су биле у супротности са основним етичким и међународним правним нормама, па, иако су ти послови били окарактерисани као „тајни“, ниједна заинтересована администрација, првенствено британска а затим и америчка, није желела да улази у ризике евентуалне компромитације. Истовремено, „независност“ од државне администрације показала се као додатно пожељна због тога што је носиоцима пројеката давала могућност иступања са позиција непристрасног фактора, који ће на просторима деловања бити лакше примљен, јер неће имати препознатљива обележја која дефинишу неоколонијализам. Из тога је произашао и други предуслов, а то је финансијска независност пројеката од државне администрације, тако да су у ту сврху ангажовани приватни фондови појединаца и корпорација који су, уосталом, из колонијалистичких подухвата извлачили и највећу материјалну добит. Мада ће се у такве послове, у великом броју случајева, као поручилац и финансијер појављивати државне институције, то углавном неће ићи директно већ преко једног или више посредника који ће превентивно прикрити трагове у случају да реализација неког од пројеката крене непожељним током. Како је време показало, независност, која је иницирана као невладина, веома брзо се манифестује као надвладина – глобалистичка иницијатива, која ће својом свеобухватношћу умногоме превазилазити и интересе и потребе држава услед којих је почетна иницијатива потекла.

Прва организација те врсте био је Тависток Институт из Лондона, са неколико својих научних огранака на најчувенијим британским универзитетима. Основно поље њиховог деловања биле су социјалне и друштвене кризе, као и утицаји тих криза на ментални склоп појединца и ширих друштвених заједница. Окосница истраживања био је пројекат назван Шок будућности, који је развило Истраживачко одељење за научну политику – SPRU – Тавистоковог огранка на Сесекс Универзитету, као научном методу манипулисања читавим популацијским групама. Према раније цитираном Џону Коулману, Шок будућности се описује као низ друштвених догађаја који долазе тако брзо да људски мозак не може да их апсорбује као информацију, јер је научно потврђено да постоје јасно означене границе промена које је човек у стању да појми и савлада. После непрестаног  излагања „шоковима“ те врсте, велика популацијска циљна група одлучује да више не жели да прави никакав избор. Колективна ментална презасићеност резултира апатијом, којој ће претходити повремени изливи безумног масовног насиља. Таква популација постаје лако подложна контроли и послушности па без протеста следи наређења са стране. 

Тависток Институт дефинише Шок будућности као специфичан ментални стрес манифестован као скуп физичких и психолошких тегоба које настају због преоптерећења механизма за доношење одлука у људском мозгу и генерално га препоручује као оптимално средство за изазивање криза масовне несигурности. Према Тавистоковом упутству: „Постоје три изразите фазе као одговор и реакција на стрес, које показују широке друштвене групе. Прво, то је површност – нападнута популација брани се паролама, она не идентификује узрок кризе, стога не чини ништа против њега и отуд се криза продужава. Друго је фрагментација. Она се јавља како се криза наставља и друштвени поредак се руши. Затим, постоји трећа фаза, у којој популацијске групе доспевају у стање ’самореализације’ (мислим да је прикладнији термин – самоосујећења – нап. аут.) и окрећу леђа уведеној кризи и онда следи неприлагођени одговор, праћен активним синоптичким идеализмом и дисасоцијацијом.[1]

Курт Левин

По овом концепту, изазивање масовних менталних криза може се спроводити ненасилним и насилним методама, с тим што се насилне деле на стратегију спољашњег и унутрашњег терора. Према главном теоретичару Тависток Института, Курту Левину (узгред, главни теоретичар је наравно Јеврејин): „Једна од основних техника за сламање морала преко стратегије терора састоји се у томе да се особа држи у неизвесности у којим се околностима налази и шта може да очекује. То се постиже честим осцилацијама између оштрих дисциплинских мера и обећања доброг поступања, заједно са шире њем контрадикторних вести. Све то чини когнитивну структуру таквих околности у тој мери нејасном да појединац чак престаје да схвата да ли неки план води према његовом циљу или од њега одводи. Под тим условима чак и они појединци који имају јасне циљеве и спремни су да за њих ризикују, остају паралисани оштрим унутраш њим сукобом око тога шта да предузму.“[2]

Временом се Тависток Институт развио у мрежу британских научних установа, са истим циљевима и задацима, од којих већина функционише и данданас. Између осталих, то су: Међународни институт за стратешке студије IISS – специјализован за „црне операције“ и изазивање криза које резултирају ратним сукобима, као и Институт за политичке студије IPS – чији огранци под различитим именима делују у многим земљама са циљем ширења дезинформација, неслоге и друштвеног хаоса.

Прве невладине институције типа британског Тавистока у Америци су формиране готово у исто време, 1946. године. За нови научни приступ ширењу неоколонијалистичког утицаја највише је био заинтересован амерички нафтни магнат Роберт Андерсон, у оквиру чије је компаније ARKO основан Аспенов институт за истраживање тржишта. Међутим, показало се да капацитети тог института нису били адекватни да удовоље Андерсоновим глобалистичким аспирацијама, те је иницирао сарадњу са Тависток – Институтом за људске односе, у чијој је организацији формиран посебан центар, Станфорд истраживачки институт (Stanford Research Institute – SRI).

Foto: Wikipedia

Колике су биле Андерсонове амбиције најбоље говори податак да је Станфорд Институт од оснивања имао преко 4000 запослених стручњака са годишњим буџетом од 160 милиона долара. По угледу на Тависток, успостављена је мрежа научних институција која се претежно бавила пројектима „осигуравања предности код власти страних држава“, што је Андерсоновој корпорацији омогућило веома велики и брз пословни успон у глобалним размерама. Најзначајнији пројекти били су осмишљавани у Станфордовом Центру за студије социјалне политике, којим је руководио амерички Јеврејин Вилис Хармон.

Није требало пуно времена да америчка администрација увиди далекосежни значај Станфорд Института и већ од педесетих година та Андерсонова невладина организација све чешће ступа у заједничке пројекте са Пентагоном и тада тек основаном америчком Централном обавештајном службом – ЦИА. Један од замашних тајних пројеката те врсте почео је да се ради 1958. године, када је генерал Џон Фостер из Министарства одбране САД наручио да се за потребе Пентагона изради научна студија која ће обезбедити предност такозваног „технолошког изненађења“. Фостеров оквирни захтев односио се на то како да се сама социјална и природна околина непријатеља искористи као оружје, што је подразумевало широк дијапазон истраживања, од бихејвиористичких и психолошких наступа према народима окарактерисаним као потенцијални непријатељи, до конструисања нових врста оружја за масовно уништење, као што су, например, специјалне бомбе које би иницирале ерупције вулкана или земљотресе. Носилац пројекта била је научна агенција под уговором са Пентагоном – Агенција за савремене истраживачке пројекте (Advanced Research Products Agency – ARPA), али је практично, све конкретне истраживачке послове преузео Станфорд Институт, из чега је, између осталог, временом произашао најсавременији „цивилни“ експериментални Станфордов центар за хемијски и биолошки рат.

Друга значајна консултантска фирма под уговором са Пентагоном, са којом је Станфорд Институт тесно сарађивао, била је Schriever McKee Associates of McLean из Вирџиније, коју је основао пензионисани амерички генерал Бернард Шривер, иначе познат као стручњак који је развио ракетне системе типа Titan, Atlas и Minut­men. Њихов заједнички пројекат носио је назив Urban SystemAssociates inc.а односио се на социјални и психолошки приступ разрешавању проблема у урбаним срединама, применом напредне војне електронске технологије, са коначним циљем стварања неограничених могућности глобалне контроле понашања и реаговања становништва. Из тога је касније произашао један од најопаснијих Станфордових програма Операције против побуна цивилног становништва, подједнако примењив и на америчку и на страну популацију.

 

Мада никада није званично регистрован у списковима организација које делују за потребе федералне Владе САД, од 1980. године, две трећине свих пројеката Станфорд Института усмерени су на војнобезбедносне државне аспекте, за које им америчка Влада сваке године плаћа милионе долара. Станфордов информациони систем непрекидно је повезан са око 2500 сличних владиних и невладиних институција, између осталих са ЦИА, ФБИ, ДИА и Пентагоном.

Данас се посебно истичу два Станфордова пројекта: Програм за пословну шпијунажу – на који је редовно претплаћено 600 америчких фирми, и програм под називом Мењање слике човека – кроз који се спроводи шири геополитички наступ према независним државама, посредством великог броја Станфордових експозитура широм света.

 

 

[1] Цитирано према документацији Џ. Коулмана.

[2] Цитирано према документацији Џ. Коулмана.