Богољуб и Живорад

 

Пише: Милош Ковић

Друштвеним мрежама и интернетом муњевито се шири снимљен лист папира на коме је руком написано: „На захтев директорке школе г-ђе Јадранке Васић о одласку у Косовску Митровицу на митинг подршке председнику Републике Србије, дајем следећу изјаву.

Не желим да идем у Косовску Митровицу јер не подржавам политику председника Републике Србије Александра Вучића о коначном решавању статуса Косова. Не желим да идем под принудом, јер одлазак на митинг треба да буде одраз моје воље, а не наређење. У Косовској Каменици, 5.9.2018, Богољуб Милошевић, наставник, Основна школа ‘Десанка Максимовић’, Косовска Каменица.“
У чему су значај и привлачност овог документа?

Прво и најважније: Срби и Горанци на Косову и Метохији, људи који већ двадесет година живе у гету, данас трпе прогон не само албанских шовиниста и њихових НАТО заштитника, него и самих Срба.

Сви знамо да ће, уколико председник републике Александар Вучић и његови сарадници заиста прекрше Устав и заклетву, и успеју у објављеној намери да се „разграниче са Косовом“ и да му потом признају „независност“, Срби и Горанци на Косову и Метохији бити препуштени доброј вољи Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја и да ће, када, пре или касније, припадну Великој Албанији, бити осуђени на уништење, асимилацију и егзодус.

Њихов отпор таквој политици проистиче из најосновнијег права човека на живот, слободу, безбедност, достојанство, слободу и имовину. Због тога их Срби, моћници из Београда, али и њихове комшије и земљаци, сада прогоне.

После јавних иступања Епископа Рашко- призренског Теодосија и игумана Високих Дечана, архимандрита Саве, који су само јавно поновили оно што пише у Поруци Светог Архијерејског сабора СПЦ од 10. маја, да се Косово и Метохија не смеју делити, да се морају поштовати закони, оличени у Уставу Србије и Резолуцији УН број 1244, против њих је, из Београда, поведена срамотна медијска кампања.

Косовске и метохијске вероучитеље који су се, заједно са својим Владиком, монаштвом и свештенством, успротивили предаји Косова и Метохије Великој Албанији, управо ових дана њихове српске колеге, директори школа, кажњавају тако што их одстрањују из наставе, на основу непостојећих, измишљених одлука ђака и родитеља да прелазе на „грађанско васпитање“.

У свим буџетским установама, од основних школа до универзитета, праве се спискови оних који одбијају да дођу на предстојећи митинг подршке и поздраве председника републике, који заговара њихово одстрањивање из Србије и препуштање Великој Албанији.

Професор права Економске школе у Лапљем Селу Живорад Лазић суочен са претњама и списковима, у изјави за РТВ КиМ упитао је: „Ако губим државу, ако губим кућу, чега онда треба да се плашим? Губитка посла?“

Косово и Метохија нису терет, него једини пут нашег оздрављења и обнове. Ако наши сународници и суграђани који живе у гету, у дневном страху за безбедност својих породица, имају храбрости и достојанства да се успротиве, шта то гони нас, у остатку Србије, али и Републици Српској, да их се одрекнемо, да се свакодневно одричемо себе, своје земље, своје историје и свог Косовског завета?

Где је Универзитет у Београду, да се јавно супротстави понижавању колега и отвореном гажењу аутономије Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици? Шака сребрњака, необавештеност, обезнањеност медијском пропагандом?

Да ли су тих 30.000 или 300.000 динара месечне плате, за коју смо послодавцима и властодршцима продали своју савест, вредни уништења преко 120.000 Срба и Горанаца на Косову и Метохији и комадања наше земље Србије, гашења Републике Српске?
Зар не знамо да су на такав начин, у Црној Гори, потомке највећих српских јунака и Косовских заветника већ претворили у убоге просјаке без сећања, који у себи и са себе бришу све што их сећа на Косово, на херојске прађедове? Данас су већ стигли дотле да, као НАТО војници, прослављају „Олују“. Колико ће времена проћи пре него што их пошаљу на Србију или Русију?

Послушност се плаћа неупоредиво скупље него отпор, јер захтеви силника немају краја. Каква је будућност Македоније, парадигме послушности? Узмите било коју историју САД и прочитајте каква је била судбина „Пет цивилизованих племена“, пет индијанских, староседелачких народа који су, настојећи да избегну уништење, примили веру и обичаје освајача.

Награђени су убијањима, пљачком и присилним пресељењима у резервате. Само међу Чирокијима 1838. године, на том, како су га сами назвали, „Путу суза“, убијено је између 2.000 и 8.000 људи, жена и деце.

Овај чланак писан је уочи најављене посете и историјског говора председника републике на Косову и Метохији. Најновије вести кажу да тога можда ипак неће бити. Ако је буде, а то ће се знати када ово будете читали, нема сумње да ће већина морати да дође да га поздрави.

Овај чланак је, међутим, посвећен Богољубу и Живораду, који су оправдали и потврдили своја имена. Благо њиховим ученицима. Од својих професора заиста имају шта да науче.

 

Политика, 10.09.2018.

 

Богољуб и Живорад