Европа није хтела Југославију!

НА КРАЈУ године која је пред нама навршиће се тачно сто лета од формирања државе која је седам деценија функционисала, с малим прекидом у току Другог светског рата, најпре као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом као Југославија. Њен настанак, у зависности од политичких, идеолошких, националистичких, монархистичких и иних околности, био је разнолико тумачен и објашњаван. Поготово након распада земље и разноразних националистичких еуфоричних дотеривања политичке прошлости. Провејавају разне опције и објашњења, али једна од оних настала у главама челника Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, да је то, заправо, била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске, а да су Срби били хегемонисти који су уживали привилегије на експлоатацији осталих народа, и данас живи. Нажалост, и у Србији, данас, ослобођеној од идеолошких натрука, али у окружењу једног уништеног система вредности, док се тапка у месту у стварању новог, нису са историографском строгошћу дефинисане околности стварања поменуте државе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Hrvati uz NDH, u partizanima ratovali Srbi

Можда би због тога, на овом месту, било потребно да се хронолошки поређа део догађања око настанка тројног краљевства, без претензија да се држи час историје, без подсећања на стварање Илирског покрета и рађање југословенске идеје. Нека подаци говоре сами за себе: шта је то Србија уложила и шта је све изгубила због Југославије…

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Politika kralja Aleksandra na Balkanu 

Никола Пашић, непосредно после напада Аустроугарске на Србију, већ 20. августа 1914. године, упутио је меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије у коме је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне југословенске државе. У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Антанте, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо и економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић

ТРИ месеца касније, 7. децембра 1914. године, донета је Нишка декларација, у време најкритичнијих тренутака Првог светског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима. Она није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, савезничким земљама Србије. Историчар Драгољуб Живојиновић, чак, тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи амбициозне замисли српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина – Југославија.

У ЦАРСКОЈ Русији, која је била највернији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи које су делиле озбиљне конфесионалне разлике. Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе.

СВИ СРБИ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИКАКО се просес стварања нове државе ближио епилогу, Никола Пашић је престајао да бива „загрејани Југословен“. За разлику од њега, престолонаследник Александар је развојем ратних операција и успесима српске војске, постајао све загрејанији ујединитељ. Обојица су, у различитим пригодама, истицала два кључна разлога за уједињење. Први је био да се створи моћна и снажнија држава, која би била чврст бедем за германску експанзију на Балканско полуострво. Други аргумент је био да су Срби, само у границама Југославије, могли да буду у једној држави.

Приликом сусрета овог руског државника са српским послаником Мирославом Спалајковићем, 7. априла 1915. године, и када му је детаљно предочен став о уједињењу са Хрватима и Словенцима, остала је забележена прилично љутита примедба Сазанова:

„А што не тражите Москву и Рим!“

Руски министар је изнео неверицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.

ЕДВАРД Греј, шеф енглеске дипломатије, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницама Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно делове Македоније, који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за „одређену територијалну трансакцију“, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију него да јој дају статус и значај „велике Србије“.

То најбоље показује садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади и у којем се каже: „Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске територијалне аспирације, укључујући део јадранске обале, биће задовољене.“

– Овај меморандум на најбољи начин демантује тврдње многих западних, али и домаћих историчара, политичара и публициста, да је појам и израз „велика Србија“ створен и одомаћен у Београду – наводи публициста Небојша Богуновић у необјављеној књизи „Србија од Првог устанка до уједињења“.

Конкретизујући свој предлог о „великој Србији“, Греј је 13. августа 1915. године упутио други меморандум, овога пута председнику српске владе Николи Пашићу, у којем је изнео какви се територијални уступци нуде Србији, уколико се део Македоније уступи Бугарској. То су: „Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала од рта Планке (недалеко од Сплита) на северу до тачке 10 км јужно од Цавтата, као и острва (Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац).“ Судбина српских крајева у југозападном Банату „биће решена мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника“, истиче се у Грејовом меморандуму.

Едвард Греј / Сергеј Сазонов 

У ИТАЛИЈИ се такође истицала приврженост јачању Краљевине Србије и уважавали њени захтеви за излазак на море, али је истовремено изражавано неповерење према стварању Југославије. Италијански министар иностраних послова, Сиднеј Сонино, 4. августа 1915. године замолио је руског посланика у Риму, Александра Гирса, да Русија поверљиво саопшти српској влади: да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи. Што се тиче Ријеке, треба рећи да се истакнути италијански новинар и политичар Салвемино Гаетано, у листу „Унита“, залагао да овај приморски град „добије своју традиционалну аутономију под заштитом Италије и Србије.“

– Неповерење међу водећим политичарима Антанте у односу на стварање Југославије владало је све до половине 1918. године, такорећи до краја Првог светског рата. Обрт у ставовима неких европских државника настао је после нагле промене америчке политике у овом рату, у који је она ушла крајем 1917. године. Председник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон, наиме, из основа је променио мишљење у вези са судбином Аустроугарске: уместо њеног опстанка и обнове, за шта се залагао 1917. године, на крају рата је заговарао растурање и комадање Хабзбуршке монархије. То је охрабрило најватреније приврженике југословенске идеје, јер је само на рушевинама Аустроугарске могла нићи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – пише Небојша Богуновић.

СРПСКИ политичари и дипломате, за све то време, заслепљени идејом о уједињењу, нису обраћали пажњу на двосмерну хрватску и словеначку политику током Великог рата. Њихови посланици у Бечком парламенту залагали су се за стварање „једне југословенске државне творевине“, али у оквиру Аустроугарске монархије, док су представници Хрвата и Словенаца у Југословенском одбору у Лондону, били за стварање Југославије, „чији би стожер била Краљевина Србија“.

Међу ретким српским интелектуалцима који су покушали да, бар делимично, разјасне српско-хрватске односе и политичке прилике међу јужним Словенима у Аустроугарској, био је др Милован Миловановић, професор на Великој школи, и председник Владе Краљевине Србије (1911-1912). У брошури „Срби и Хрвати“ пише:

„Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што… ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот. Нема сумње да би те погодности, прикључењем Хрвата уз српску народност, постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу.“

Упозорења др Милована Миловановића остала су без одјека.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:732082-Европа-није-хтела-Југославију