FAKTOR u OLUJI

Како се „фактор мира и стабилности у региону и шире“, тражећи своје решење за статус Космета, загледао у пасуљ да тамо прочита и судбину Крајине, те потом вукао непостојеће паралеле, неопходно је растумачити неке ситнице које њему изгледа не значе, али битно значе самим Крајишницима, и истини!

Када су хрватски домољуби за католички Ускрс 1991.године извршили класичну оружану агресију на САО Крајину, постало им је јасно да неће моћи лагодно да отерају Србе са њихових вековних огњишта!

Оружана агресија парамилитарних и параполицијских партијских састава ХДЗ, названих ZNG (Збор народне гарде) у част франковачког предлога из 1908.године за формације које ће физички ликвидирати Србе у деловима тадашње Двојне монархије када почне агресија на Србију, није потом дала жељене резултате,те су тадашњи хрватски спонзори, Немачка, Француска и Британија, потражили решење у оквиру ОUN, те се тако и родио VENSOV план!

Срби су веровали у значај и улогу те међународне организације, те је југословенско руководство прихватило предлог да се сукоб решава у оквиру ОUN, а да заштитне снаге ОUN („плави шлемови“) раздвоје сукобљене стране, те тако омогуће преговоре о коначном статусу САО Крајине, САО Западне Славоније и САО Славоније, Барање и Западног Срема, и то као прихватљиво решење за Србе Крајишнике, који желе свој останак у заједничкој држави!

Сами Крајишници били су искључени из припремних преговора, које воде представници ОUN и представници СФР Југославије,али и тадашње ЈНА као сукобљене стране са једне и нерегуларне, дакле терористичке формације  ZNG  Хрватске са друге стране!

У том часу Хрватска није међународно призната, и само је део међународно признате СФРЈ, чланице ОUN, али је међународни представници узимају као легалну преговарачку страну!

Без сагласности Крајишника (јер председник републике Српске Крајине није потписао Vensov план), прихватило је руководство СФРЈ  сам предлог плана, који је тако вешто састављен да на старту има антикрајинску поставку!

Још већу тежину има Сарајевски споразум из јануара 1992.године, између представника ЈНА и хрватске паравојне команде, те тако ЈНА под утицајем међнародних посредника признаје терористичку ZNG за легалну зараћену страну, пре почетка примене плана Vensa!

Видећи ову очиту акцију представника ОUN на штету Крајине, одбијен је предлог распореда снага ОUN у Крајини по моделу „мрље од мастила“ и захтеван је распоред снага ОUN дуж линије сукоба у тренутку потписаног примирја! Иако нерадо, ипак су „плави шлемови“ морали прихватити овај крајински захтев!

Чим је извршена демобилизација ратних састава ЈНА, а само посебне јединице милиције Крајине биле распоређене уз UNPROFOR (заштитне снаге UN), које заправо врше надзор над њима а не штите српско становништво, хрватска страна је јасно одбила да омогући повратак  у Западну Славонију прогнаних 100000 Срба, што је спроведено акцијом насилног протеривања уз уништавање 173 насељена места, и то по усташком моделу из 1941.године,управо у Западној Славонији!

Представници ОУН нису показали ни мало намере да се то спроведе у дело, и било је јасно да су „плави шлемови“ заправо дошли да разоре, а не да спрече разарање!

Конструктори хрватске обновљене државности (али без Срба као народа!) смислили су даљу подвалу, и почело се са моделом грицкања српске територије, тако да су хрватске снаге подузимале низ упада на српску територију, протерујући становништво, а представници ОUN би иницирали доношење резолуције у Скупштини ОUN којом се признаје да је извршена агресија, и налаже хрватској страни да се одмах повуче на полазне положаје, али се конкретно не врше акције за њихово протеривање са запоседнуте територије.

Сваки покушај крајинске стране да оружјем евентуално поврати своју територију, спречаван је у Београду, где су тадашњи „миротворци и фактор стабилности“ убеђивани од међународних представника  да ставе под контролу српске „екстремисте у Крајини, који  угрожавају судбину целокупног народа, који је постао њихов невољни талац“! 

Када су муслимански и хрватски екстремисти у БиХ извршили насилну сецесију, негирајући одлуку српског народа као конститутивног елемента заједничке републике, уведене су санкције новопроглашеној СРЈ због помагања Србима у одбрани, а потом је уследило и планско избацивање из ОUN, са циничним образложењем да Југославија више не постоји као држава!

Овај маневар омогућио је да се у самој ОUN изврши промена мандата плана Vensa, којим је мандат UNPROFOR преименован у  мандат UNCRO, те је тако наметнуто да се само посредује у решавању статуса „побуњених хрватских Срба“, што су београдски миротворци мирно поднели као добри ђаци бравара Броза и кроатокомуниста, који су још у Јајцу 1943.године изделили јединствени српски народ, по моделу шнајдера из Дрездена 1928.године! Кључну улогу у тој прљавштини имали  су копредседници у примени плана Vensa, Билт и Столтенберг (тата драгог Јенса!), који ће потом наметати решења на штету Крајине.

Решавајући судбину рата у БиХ, који је за хрватску и муслиманску страну имао неочекиван резултат, јер су српске снаге држале 76% територије, креатори НАТО прихватили су обавезу да реше хрватски проблем „кифлице“, јер су у својим плановима будућег „продора на исток“, нужно морали да отерају Србе из залеђа Јадрана,као непоуздан православни елеменат!

Зато је најпре и створена Муслиманско-Хрватска федерација, као ентитет, те потом потписам Сплитски споразум којим је омогућено наоружавање и опремање армије БиХ, и то преко лука Ријека, Сплит и Плоче, те долазак инструкторског тима МPRY, који чине пензионисани амерички генерали.

Сама фирма MPRY је провела план назван „опреми и обучи“, који је садржавао и израду оперативних планова дејстава хрватско-муслиманске војске на терену, уз активну помоћ авијације NАТО,а све то у времену када СРЈ није чланица ОUN и не може да заступа српску страну, објективно изложену будућем етничком чишћењу и прогону са својих територија, и то у плановима NАТО, које ће хрватска и муслиманска пешадија касније славити као своје „велике победе над четницима“.

Док су трајале ове припреме за бруталну војну акцију етничког чишћења, вођени су покварени преговори о некаквом плану названом „Z-4“, који није био предлог ОUN, или српске стране, већ хрватски предлог по моделу „узми или тешко теби“, уз најтоплију жељу да га Крајишници не прихвате!  Али, и дан данас београдски еуроунијати упорно тврде да је то био предлог „државе у држави“, а сам текст предлога јасно казује шта је његова суштина, а шта је остало од обећане мирне реинтеграције у Барањи!

Потпуно свесни, да би нови пад под хрватску власт значио ново физичко истребљење, преостали Крајишници су били спремни да се бране оружјем, све верујући да ипак неће бити остављени сами у безизлазу!

Амерички инструктори и планери, рачунали су са хрватским гневом, те су мирно дозволили прекомерну бруталну употребу силе по цивилним објектима у самом Книну и другим крајинским градовима , те стога они спорни „топнички дневници“ нису никако стизали до Хаага, да се случајно не потегне питање америчке одговорности!

Тадашњи начелник ГШ ВЈ, покакио је своје генералске еполете, продавши официрску част за доларе заједно са групом најодговорнијих војних руководилаца, који су убедили тадашњег фактора мира и стабилности да је најмудрије „сачувати младост да не гине улудо“, те је било много лакше оптужити крајинско руководство за „екстремизам“, и мирно посматрати!

Сама VRA „OLUJA“, показала је сву заједничку бруталност и ЕU, и SAD, и NАТО, јер се није нико нашао да дигне глас на видљиве фашистичке методe уништења народа, који се само брани од те погибељи!

Проблем разграничења РСК и Хрватске, што је још у припреми за заседање у Јајцу 1943.године поставио Моша Пијаде, истичући, да је после почињеног хрватског геноцида неопходно заштитити преостали део српског народа давањем аутономије, најодлучније је спречио сам бравар Броз!

Донето решење, да су Срби конститутивни народ у Хрватској али без икаквих институција које штите и развијају један народ, што је вешто поништено после историјског НЕ друга бравара, слањем Срба- министара на острвски опоравак због захтева, било је само шарена лажа!

Покушај насилне симетрије са чистим релацијама око Космета, који је још на мировној конференцији у Букурешту 1913.године одлуком великих сила припао Србији, када је извршено и међудржавно разграничење Србије и новостворене Албаније, и то уз гаранције великих сила, само показује да се у Београду ни више од четврт века  није сагледала проблематика Републике Српске Крајине, као територије под заштитом ОUN, на коју је извршена оружана агресија са елементима фашистичког етничког чишћења!