FRANCUSKI PROTOKOL

слика: https://stanjestvari.com

Tродневно, планско унижавање Србије, у свечаностима које обележавају окончање велике клаонице у којој је Србија дала огромне жртве али и изашла као победник, само je за неупућене било неочекивана појава.

Добро обавештени, знају бројне примере наводног „францускога протокола“ који се над Србима вежба од почетка XIX века, тачније још од боја на Мишару, далеке 1806.године!

Тада је Наполеон Бонапарте радо посудио  отоманском султану, свом савезнику, прекаљене тобџије и топове као ударну песницу за подршку силној војсци из Босне, која креће да угуши српски устанак који пламти већ две године, све више се успешно ширећи.

Знајући да су француске тобџије тада биле непобедиве, а обавештени о приспећу Карађорђа који лично руководи српском устаничком војском, са аустријске стране реке Саве подигнута је осматрачница наспрам узвишења Мишар где је подигнут српски шанац, и смештена група искусних официра. Они имају задатак да прецизно и детаљно опишу цео ток очекиваног  разбијања српске устаничке војске, и нарочито улогу и начин дејства француске артиљерије, у томе!

Обавештен о учешћу француских артиљераца, Карађорђе им је посветио пажњу, те су посебно одабрани извиђачи пратили њихова дејства као ватрене подршке турске пешадије. Главнина скривене српске коњице, муњевитим и вешто изведеним  јуришом на дати сигнал разлупала је француске артиљерце, немилосрдно секући посаде топова које су панично бежале, како пише у аустријском детаљном извештају, хитно  упућеном у Беч.

Запрепаштени Наполеон, могао  је само да констатује да дотадашња употреба артиљерије не вреди у сукобу са Србима, пажљиво пратећи однос руске царске војске према српским устаницима, које француска страна третира као непријатеље!

Иако су декларативно подржавали балканске хришћанске државе, које су указивале на отомански терор над својим сународницима, француски политичари су и даље јачали везе са отоманском државом, јер је тадашња француска Отоман банка у Солуну била скоро најјачи инвеститор у турској царевини, убирући огромне камате, а губитак таквог посла није био пожељан за француски капитал.

Биће да су стога, француски произвођачи артиљеријске муниције (коју су дуговали српској војсци, а која је код њих купила сто батерија пољских топова) пунили гранате мокрим барутом, и то оним чији рок трајања је истекао, што је српска војно-стручна комисија коју је предводио тадашњи пуковник Живојин Мишић, јасно утврдила!  

Французи су рачунали да се Срби журе пред Први балкански рат, те неће тако детаљно вршити уобичајену слепу пробу готових производа, иако су имали непријатно искуство са понудом свог митраљеза који није био технички савршен, што је српска стручна комисија јасно и казала, одлучујући се за немачки Максим, знатно скупљи, али доказано поузданији у рату!

Иако им је плаћано златним динаром, а чешће и руском златном рубљом, током 1914./ 15.год. испоручивали су француски произвођачи артиљеријску муницију на кашичицу, као да нису савезници српске војске.

Када је  након Албанске голготе, у којој је талијанска морнарица а не француска, извршила превоз на Крф, где је вршена реорганизација и преоружавање српске војске, условила је француска држава српску владу са учешћем француског снабдевања по максимално повољним условима за себе, а не никаквом „француском братском помоћи“, како се то и данас вешто и упорно лаже, чак и у стручној литератури!

Потцењујући квалитет српске војске, натурили су енглески надмени генерали (који су цео рат вежбали у блату Фландрије) став о безначајности Солунског фронта, те су и француски стратези тамо слали своје колонијалне трупе као слабије искористиве, да ипак некако испуне савезничку обавезу, док су британски мудраци (намлаћени у Галипољу од Турака) упорно избегавали скоро па сва борбена дејства на Солунском фронту!

Тек је долазак генерала Франше д` Епереа за главнокомандујућег савезничких снага (што је нарочито тешко пало Британцима, већ маргинализованим у Француској) вратио Солунски фронт у жижу интересовања заједничке команде!

Д` Епере је објективно проценио, да је само српска војска мотивисана за офанзиву у тој 1918.-тој години, те је инсистирао на јакој артиљеријској подршци и свој техничкој опреми за рат у тешким, планинским условима, чак и у рану јесен!

Муњевити пробој фронта који је извела српска војска и брза капитулација Бугарске, потпуно је променило однос ратујућих снага, што је прецизно изрекао немачки цар Виљем, именујући Србе као стварне победнике у том светском рату!

Иако су након рата преувеличавали своју улогу у тој српској победи, ипак су Французи захтевали безобразно високу суму отплате ратног дуга, и то у злату, те им је краљ Александар (изразити франкофон) запретио међународном тужбом за покушај пљачке, те су дали нешто повољнију понуду, увређени што се млада југословенска држава снабдева чехословачким оружјем, а не француским (из заостатака Великог рата)!

Биће стога да су га онако темељито и „обезбеђивали“ при званичном доласку у Марсеј, иако им је претходно југословенска служба безбедности чак доставила и прецизне податке и фотографије двојице од четворице атентатора, а краљ Александар лично изразио уверење у ефикасност француске полиције! Заштита је била толико ефикасна, да је француска полиција чак  успела да рани свог министра Бартуа у општем шенлучењу после атентата Величка Керина, бугарског терористе, вмровског краљоубице.

Распад југословенске државе, деведесетих година прошлог века, круна је француске покварености у односу на Србе, јер поред отворене политичке подршке сепаратистима (Словенци, Хрвати), француска обавештајна служба и нарочито Легија странаца узимају активно учешће у борбеним планирањима антисрпских операција у Крајини и БиХ, а авијација се баш истакла, све док онај Мираж није слатко попио своју „рускињу“ (жаргонски израз за систем „Стрела“), а пилоти допали српског заробљеништва.

Тек тад се службени Париз одједном сетио да су Срби „наша браћа по оружју“, богорадећи да се заробљеницима не догоди нешто страшно, јер су од својих легионара имали детаљне извештаје о поступцима са српским заробљеницима, њима драгих муслимана!

О радосном учешћу француских Миража у злочиначкој НАТО операцији „Милосрдни анђео“ нарочито је извештавао сатирични лист „Шарли Ебдо“, те није потребно трошити речи, као ни отвореној шиптарској подршци Кушнера као окупаторског управитеља на Космету, нарочито о трговини органима, и истакнутој улози „лекара без граница“ као доказано шријунске антисрпске организације, у ратовима деведесетих у бившој Југославији!

Фотографија француског добровољца у редовима хрватске профашистичке формације HOS у Вуковару, изложена на недавној пригодној изложби у хрватском сабору, понајбоља је илустрација става службене Француске!

Време је напокон за Српски протокол, да се аргументовано покаже настанак лажног мита о „француској љубави“, и целокупној штети која је настала од њега.

Да се разложно, хладне главе, прецизно утврди именом и презименом ко су носиоци антисрпске кампање у Француској, јер данашња Француска, нарочито Паруз, врви бројним антисрпским удружењима, неформалним круговима који мају утицајну улогу на државно постављење, иако је садашња француска политика само послушна каубојска служавка, али их  то нимало не правда за ничим изазвано, вишедеценијско, отворено антисрпско деловање!

Истовремено је неопходно, поново извући из заборава све изјаве Шарла Де Гола, и као војника и као државника,који је једини у земљама антифашистичке коалиције дао отворену подршку ЈВуО и генералу Драгољубу Михаиловићу током Другог светског рата, као што је то чинио Франше д` Епере, током Великог рата!

Али, то су доказане величине појединаца, који само истичу нискост службене француске политике, која има подужи континуитет показаног „слављеничког француског протокола“!