ИНТЕРВЈУ: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ, АУТОР КЊИГЕ „СРЕБРЕНИЦА-РАСКРИНКАВАЊЕ ЛАЖНОГ САМООПТУЖИВАЊА”

Тадићева власт због Сребреници треба да заврши на суду!

Треба ли да вас подсетим на срамну Резолуцију о Сребреници коју су прогурали у Народној скупштини Србије 2010. године, где у име Србије прихватају лажну сребреничку оптужницу

 

У овој књизи објављујемо по први пут и један за претежни део српске јавности несумњиво нов податак. То је списак од 17,342 грађана Републике Српске који је Чавићева комисија 2005. године предала Тужилаштву Хашког трибунала као наводно осумњичене за учешће у сребреничком „геноциду.“ На том списку се налазе обични војници ВРС, куварице у штабу генерала Младића, и чиновници који су били далеко од места злочина.

У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло, али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења. Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. године почео је да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу.

Амерички адвокат српског порекла Стефан Каргановић већ годинама је један од најупорнијих бораца за пробијање истине о догађајима из Сребренице у светску јавност а његова најновија књига “Сребреница-раскринкавање лажног самооптуживања” само је још један прилог тој борби. У интервјуу за Аферу Стефан Каргановић говори о својој новој књизи и о шансама да истина о Сребреници коначно постане доступна планетарном јавном мњењу.

Шта доноси ваша књига „Сребреница: Раскринкавање лажног самооптуживања“ а што до сада није било познато у српској јавности?

-Са изузетком врло малог броја специјалиста, широј српској јавности скоро ништа није било познато у вези са ужом темом ове књиге, а то је Извештај комисије Владе Републике Српске о Сребреници из 2004. године. Тај извештај је био писан по наређењу Педија Ешдауна, у то време Високог представника у БиХ, и његове инструкције су биле да мора да садржи све главне елементе службеног наратива о Сребреници. Посебно је морао да садржи недвосмислено признање са српске стране кривице за злочин који је већ тада, после изрицања пресуде генералу Крстићу у Хагу, у глобалном медијском и политичком дускурсу био уздигнут на статус геноцида. Извештај Чавићеве Комисије је био написан на удворички и аматерски начин, без независног истраживања чињеница, са текстуалним преписивањем дугих пасуса из пресуде Хашког трибунала Крстићу. Извештај је испунио свој политички задатак самим тим што га је саставила и потписала српска страна. После тога, из страха да се јавност не разјари прочитавши шта су они усвојили и у њено име потписали, аутори Извештаја, тадашње руководство Републике Српске на челу са Драганом Чавићем, га је склонило. Републици Српској је годинама након тога било бацано у лице да је признала геноцид у Сребреници и да зато мора покорно да прихвати све моралне и друге последице које из тога проистичу, попут Немачке када је прихватила одговорност за Аушвиц.

Ми смо успели да се докопамо текста Извештаја Чавићеве комисије тек 2011. године. Дакле, главна новина је у томе што је у овој књизи тај пример нечувеног бешчашћа једног дела српског руководећег кадра (било би ми мрско да их назовем елитом) по први пут интегрално објављен у критичкој едицији, са прилозима помоћу којих се тај скандалозни Извештај, његова позадина и последице контекстуализују. Када већ користим израз „бешчашће,“ додао бих још и то да у овој књизи објављујемо по први пут и један за претежни део српске јавности несумњиво нов податак. То је списак од 17,342 грађана Републике Српске који је Чавићева комисија 2005. године предала Тужилаштву Хашког трибунала као наводно осумњичене за учешће у сребреничком „геноциду.“

На том списку се налазе обични војници ВРС, куварице у штабу генерала Младића, и чиновници који су били далеко од места злочина. Дакле, ту имате пример државне власти која непријатељској, страној установи потказује сопствене грађане и, уместо да их штити, излаже их опасности политичког прогона, прерушеног у форму кривичне одговорности. Упечатљивији пример нелојалности државе према својим грађанима тешко је замислити. Узгред, да није било тог скандалозног списка, вероватно да не би било ни ове књиге. Полазећи од тог списка, у јулу ове године Мунира Субашић из организације „Мајке Сребренице“ предала је немачком тужилаштву свој списак са именима, не више седамнаест, него преко двадесет и две хиљаде Срба осумњичених за „геноцид у Сребреници.“ Ова дрскост је толико узбуркала јавност у Републици Српској да је председник Додик био принуђен да Народној скупштини предложи одбацивање Извештаја из 2004. године, а опозиција, у чијим редовима се налази и Драган Чавић, није имала куд него је то подржала. Мада је текст књиге био готов крајем прошле године, ова контроверза је послужила као одличан непосредан повод за њено објављивање. Драган Чавић треба да пошаље букет цвећа Мунири Субашић и да јој захвали на услузи, што је овековечен у овој књизи.

Због чега један део српске јавности и даље види Србе и Србију као главне кривце за тзв. геноцид у Сребреници?

-Не бих се сложио да се ту ради о статистички значајном делу српске јавности. Морамо јасно разликовати паклену буку коју у вези са Сребреницом праве плаћеничке „невладине организације“ са огромним ресурсима које имају на располагању од става тихе већине српске јавности која, упркос бесомучној пропаганди и агресивним покушајима мењања свести, одбацује лажни сребренички наратив и непостојећу кривицу која јој се перфидно намеће.

Право питање гласи, од каквог су чврстог психичког материјала Срби саздани да су успешно сачували неокрњену свест упркос психолошком рату без преседана, који се најсавременијим средствима против њих води. Конкретно у вези са Сребреницом, ја ту видим другу врсту проблема. Људи одбацују исфабриковану причу о Сребреници највећим делом не зато што располажу чињеницама и аргументима, него из ината, просто зато што тако тврде њихови осведочени злотвори па они то неће да прихвате. То је донекле неизбежно зато што је информативни простор углавном у рукама оних којима је наметање приче о сребреничком геноциду и српској кривици, из разних разлога, у политичком интересу. Они у јавни простор нерадо пропуштају чињенице које им не иду у прилог, па је природно да су многи људи недовољно обавештени.

Медјутим, та прича је разбијена у парампарчад, као што се лако можете уверити прегледом наше интернет презентације  www.srebrenica-project.org . Обиље чињеница и аргумената је сваком на дохвату руке ако знате где да их потражите. Ми желимо да људи одбаце пропагандне лажи о Сребреници не из ината, него зато што је то њихов информисани закључак.

Шта се у ствари десило у Сребреници те 1995. године?

-Одговорићу вам укратко. Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Муслимани, Хрвати и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу на суђењу Караџићу „крунског сведока“ Дражена Ердемовића, војника из састава те јединице који је ради блаже казне постао сведок-сарадник тужилаштва Хашког трибунала) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице 11. јула 1995. У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло, али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења.

Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. године почео је да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма „Сребреница: издани град“ јасно произилази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен са знањем и одобрењем војног и државног руководства Републике Српске, а још мање са геноцидном намером, што је нужан предуслов да би се могло утврдити постојање геноцида.

Према контексту догађаја, злочин — много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди — могао је бити извршен само по нечијој наруџбини и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства која су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу а не из сентименталности према раније побијеној нејачи.

Те оружане снаге из „демилитаризоване“ сребреничке енклаве, да се потсетимо, између 1992. и 1995. разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су најмање 1,000 мирних житеља, а око 8,000 су протерале са њихових огњишта. Све „историје“ Сребренице које битно одударају од ове — прекројене су и кривотворене. Као што присиљавање Галилеја да јавно призна нешто за шта је знао да није тачно није утицало на кретање небеских тела, тако ни изнуђена признања и покајања уцењених српских политичара неће променити чињенице у вези са Сребреницом. Ситни бирократски тирани са Запада, њихови проституисани глобални медији и трибунали, као и њихова локална пета колона у Србији, свесни су тога али они су упорни и агресивни и зато не одустају. Ваша народна изрека „зна ђаво шта је право, али неће“ на њих је у потпуности применљива.

Да ли је разградња мита о Сребреници један од најважнијих националних задатака Србије?

-Безусловно, да. Али само ако се под тим подразумева да се то односи на разградњу митолошке димензије сребреничке приче, не чињеничког субстрата да је на подручју Сребренице у јулу 1995. године извршен тежак ратни злочин и да су заробљеници без суда били побијени. Управо у вези са тиме, често себи постављам питање: зар неколико стотина стварно погубљених муслиманских заробљеника у Сребреници није довољно да се сви сложимо о томе да се тамо догодио тежак ратни злочин и да извршиоци треба да буду процесуирани и отпремљени на издржавање дуготрајних затворских казни? Разуме се да јесте.

Зашто онда судбина људи који су стварно страдали као ратни заробљеници, и као заштићена лица према Женевској конвенцији, не представља окосницу сребреничке приче? Постављен на такву, емпиријски непорециву основу, злочин би се нашао изван оквира сваке разборите сумње или расправе. Да, али тако дефинисан сребренички злочин не би био користан за политичку употребу, па самим тим није интересантан.

Кључ за правилно разумевање политичког коришћења Сребренице је – „геноцид.“ Супротну страну не занимају муслиманске жртве, они нису хуманисти. Суштина је геноцид, јер без геноцида — и ово је синтеза свега — без поистовећења и истовремено релативизације што се евокацијом тог термина и његовом применом на Србе постиже, никакво другачије излагање српске кривице не би било задовољавајуће нити прихватљиво.

Закључак о геноциду зато се поставља као аксиоматичан и нужан, мимо чињеничких околности и чак упркос њима, што се такође односи и на изнуђено ритуално кајање и извињавање српских званичних фактора, појединачно и институционално. Наметање хипотеке кривице за геноцид у Сребреници битан је услов за свестрано паралисање одбрамбених капацитета српског народа, за убризгавање у његову самосвест смртоносне дозе моралне пометње, за рушење његовог самопоуздања и, утискивањем печата одговорности за најгнуснији злочин, блокирање сваке визије која би га могла извести из незавидног стања у којем се налази.

Да ли је Србија довољно урадила за пробијање истине о Сребреници у свет?

-Одговор на то питање је лак, не! То је логично зато што је став званичне Србије, без обзира на то ко је у датом тренутку формално представља, незамерање моћницима овога света. Да вам изнесем један баналан али аналоган пример. Ја сам тренутно код мајке у Америци и она инсистира да правимо углавном српска јела зато што их много воли и сматра да је српска кухиња једна од најбољих на свету. Она се често чуди како је то могуће да свет зна и цени грчку, француску или кинеску кухињу, а за српску не зна ни да постоји.

У суштини, одговори на ваше и мамино питање врло су слични. Бекство водећег слоја од своје природне обавезе да аргументовано пред светом брани или популаризује народ и земљу који су им поверени.

Колико је претходна власт Бориса Тадића допринела, својим незалагањем и погрешним проценама, да се учврсти у свету улога Срба као главних криваца у Сребреници?

–Довољно да у нормалном друштву буду изведени пред суд. У питању нису биле „погрешне процене,“ као што се ви са претераном увид јавношћу према њима изражавате, него свесно и прецизно извршавање налога страних наредбодаваца. Треба ли да вас подсетим на срамну Резолуцију о Сребреници коју су прогурали у Народној скупштини Србије 2010. године, где у име Србије у суштини прихватају лажну сребреничку оптужницу, слично као што је то учинила влада Драгана Чавића у Републици Српској 2004. године?

Шта за РС и за Србију значи поништавање лажног Чавићевог извештаја о Сребреници из 2004. године?

–Поништавање Чавићевог лажног извештаја је чин моралног отпора светској тиранији који има потенцијал да постане прекретница. Пада ми на памет Орвелова формулација о казивању истине као револуционарном чину. Тај чин неће остати незапажен, а вероватно ни некажњен, као и 27. март. Али када се чаша жучи прелије, као недавно када је Мунира Субашић одлучила да буде још креативнија од Драгана Чавића, додајући његовом списку још 5,000 измишљених криваца за измишљени геноцид у Сребреници — плашим се да тако мора да буде, да се црвена линија мора повући, и да морате стати непомично иза ње, без обзира на последице.

Могу ли садашња геополитичка превирања у Европи и свету ићи на руку Србији да се открије права истина о Сребреници?

–Безусловно, да. Лажни наратив о Сребреници је главни ослонац за доктрину „права на заштиту,“ уз рефрен „не смемо дозволити да се понови Сребреница,“ која у пракси Западној коалицији служи као лицемерно покриће за нападе на непокорне суверене државе, инсталирање у њима марионетских режима и отимање њихових природних ресурса.

Са проласком „униполарног момента“ нестаје и сплет геополитичких околности који је одржавање лажног наратива о Сребреници учинио могућим. У долазећем, мултиполарном свету где никоме неће падати на памет, нити ће смети, да бомбардује невине људе „да се не би поновила Сребреница,“ архиве закључане на вишедеценијске рокове биће отворене и права истина о Сребреници ће неизоставно и незадрживо испливати на површину. Ту немам у виду архитектуру самог догађаја у јулу 1995. године, јер ми смо сва важна питања у вези са тиме већ решили. Мислим у првом реду на неупоредиво занимљивије питање дубоке позадине и актера који иза свега тога стоје. Као што се у Америци каже, причврстите сигурносне појасеве, вожња може бити вратоломна.

Срећко Миловановић