ИСКЉУЧУЈУ СЕ СВЕТЛА: Десничари јачају, Европска унија се гаси

Релативно недавно усвојени „стратешки“ документ Европске уније о проширењу, у ком се помињао и евентуални улазак Србије у европску породицу држава, указао нам је 2025. годину као некакав временски оквир у којем бисмо могли да постанемо пуноправна чланица.

Тај документ, наравно – као и уосталом много пута од 2005. године када је Европска унија почела преговоре са Србијом о Споразуму о стабилизацији и придруживању – одмах након објављивања је релативизован. Европски званичници на сва уста су нам објаснили да овај папир заправо не значи никакво формално обећање уласка у Европску унију (читај: све се своди на тапшање по рамену), што значи да ће се политичко мрцварење Србије наставити. И наставиће се, сасвим сигурно, у то немојте нимало сумњати.

Зашто Европљани имају толику жељу да нам загорчају живот пре него ли осетимо све благодети европског живота и стандарда? Одговор је – моћ. Тачније, покушај Брисела да размаше своја политичка крила и под сенку стави Балкан. И то очајнички, пошто су европска крила све мања, а бриселска сенка све слабија.

Европска унија, дакле, налази се на издисају. Оно што је требало да буде јак политички савез, који ће штитити своје чланице, постало је скупа бирократија која много узима, а јако мало даје. О томе су прве проговориле снажне европске економије, попут Велике британије, Немачка и Француске, на чије се буџете свело финансијско пумпање увек недовољно пуних џепова бриселских чиновника. Управо и тим државама јачају десничарске политичке партије, које указују да је потребно повратити националне идентитете и економије, јер бриселска безличност постаје сурова. И прескупа.

Прва држава која је повукла ногу – јер многи умни људи тврде, а Европска уније се плаши, да ће и многе урадити исто – јесте Велика Британија. „Брегзит“, како су назвали медији, најбоље показује све болести Европске уније. А тај излазак из савеза неће бити једини. Десница јача у многим европским државама. Силвио Берлускони на велика врата се вратио на политичку сцену у Италији, у Бeрлину је све снажнија Алтернатива за Немачку, док је у Аустрији лидер Слободарске партије Хајнц-Кристијан Штрахе постао потпредседник владе. Не треба заборавити ни Национални фронт Марин Ле Пен (коју сад хоће да прогласе лудом!?) у Француској, а десничари су присутни и у Пољској, Грчкој, Холандији, Данској, Шведској, Финској, Швајцарској…

Колико је Европска унија рањива и слаба, коначно, показује и скорашња бриселска освета мађарском премијеру Виктору Орбану, који се само усудио да каже да му се не свиђа европски концепт решења мигратске кризе (која, иначе, у суштини подразумева идеју да се милиони избеглица сместе на Балкан!?). Бриселска администрација, иначе спора кад је реч о преговорима о чланству, у овом случају експресно притиснула „ентер“, а европски посланици дигли руку за активирање такозване „нуклеране опције“ за Мађарску, односно члан 7. Лисабонског споразума који предвиђа и могућност да Будимпешта остане без права гласа у свим институцијама Европске уније. Слично је урађено и Пољској у децембру прошле године. Казна!

Што би рекао народ, шта је писац хтео да каже? Десничари јачају и то је по својој прилици почетак крај Европске уније, бар онакве какву је познајемо. Да би свету, или макар Балкану, показала да је и даље моћна, иако је пољуљана из темеља, Европска унија мрцвари са критеријумима за чланство државе на Балкану. И док ми радимо на тим стандардима (о Косову као „критеријуму“ ћемо неком следећом приликом), Брисел искључује светла. Уколико некада заиста и уђемо у Европску унију, можда тамо затекнемо само – мрак.