Jасеновачки СРБИН из ЦРНЕ ГОРЕ

Данас, када они што носе униформу монтенегринске војске баш отворено брукају своје српске корене служећи налогодавцима из НАТО, да буду будући окупаторски официри на Космету кога назвају „независном државом“, преко је потребно потсетити на лик и дело правог црногорског официра, али Србина, који је поносно и часно носио свој копоран и еполете на њему.

Јово Бећир

Још као млад официр, Јово Бећир почео се припремати за онај тренутак када почне ослобађање дела поробљене Отаџбине од Османлија. Ђак талијанске војне академије из Модене, јер су Црногорци после удаје ћерке кнеза и потоњег краља Николе за талијанског суверена, тамо стицали своје стручно знање, стекао је солидно војно образовање као државни стипендиста.

Још пре ослободилачког балканског рата, група младих официра (моденски питомци) завршила је сложен посао, опремила је оружјем Србе у делу који је преко реке Таре (тадашња отоманска територија). Иако ти Срби нису служили отоманску војску, успешно је проведена тајна  обука у руковању модерном пушком коју је народ црногорски звао „московка“, јер је била поклон из царске Русије да се Срби бране од зла, `јал аустроугарског,`јал отоманског, тада оличеног у шиптарским и потурчењачким терористима који су слободно насртали на Србе у   области коју отомански окупатори службено називају „Санџак“!

 

У балканском ослободилачком рату, своје ће стручно знање применити на фронту према Скадру где је терен изузетно тежак за кретање, додатно још и отежан бројним турским утврђењима која су им осмислили немачки инструктори у османлијској војсци.

Доживео је Јово као бригадир  и да загрли браћу из ослободилачке армије Србије,  када се најзад војнички сломи вишевековна отоманска окупаторска кичма, на Балкану.

Као командант, показао је умеће у убеђивању домаћих муслимана у ослобођеним областима, које су Османлије добро наоружале за побуне рачунајући на верски утицај, којима ће отежати успоставу нове власти. Свестан да се тешко и споро мења наслеђе окупације, није желео да досипа „со на свеже ране“,  јер су синови тих домаћина били отомански војници и многи су остали у њеним редовима, али су многи одбегли наоружани у околне шуме, очекивано претећи да терористички наносе губитке ослободиоцима а не новим окупаторима, како данас лажу аустријски и немачки историчари.

Тако ће Јово показати ону особину коју Марко Миљанов назва чојство, пишући о бројним примерима за наук мудрима, ту где се измешаше вере и народи, а окупатори разни вешто порадише на омрази и мржњи, да отежају будућим ослободиоцима.

Када аустроугарски агресори ударише на Србију почињући Велики рат, бригадир Јово Бећир био је свестан и тренутка и значаја улоге црногорске Санџачке војске, која може и мора да угрожава бок непријатељске 6.армије, како би отежала продор њихове казнене експедиције у Мачву. Црногорске ће бригаде, заједно са Ужичком војском и четничким одредом мајора Косте Тодоровића, стварати пометњу у непријатељској позадини, везујући за себе елитне мађарске и аустријске јединице назване „јегери“ (ловци), које су посебно обучаване за ратовање на планинском терену, и имале додатну опрему да лакше поднесу напоре.

Вршећи своју војничку дужност до последњег часа активног отпора непријатељу, доживео је да буде одређен у црногорску делегацију која ће након одласка краља Николе у емиграцију и одлуке владе да распусти војску, кренути у сусрет непријатељу да преговара о примирју. Међутим, упркос ранијег обећања мајора Hubke, некадашњег војног аташеа на Цетињу, непријатељ је био резолутан, никакво примирје, само потпуна капитулација и следствена окупација Црне Горе.

Potpisivanje odredbi o polaganju oružja, Cetinje 25. januara 1916. godine:
Sjede (s lijeva na desno) brigadir Bećir, dr Praunsberger, komandir
Lompar, general Veber, stoje K. und K. majori Šupič i Hubka

Дочекао је и да га окупатори потерају у Krlaštajn (Češka), као већину врногорских високих чиновника и официра ,да тамо у туђини у казамату логорском, расправља о грешкама које су починили они који воде државу, а не официри који воде војску у одбрамбеном рату!

Чим је створена заједничка држава СХС, на позив начелника генералштаба српске војске, бригадир Бећир је поднео молбу за пријем у војску нове државе, неоптерећен интригама групе црногорских официра који су заговарали бојкот, јер желе повратак краља Николе и све оне привилегије које су имали за улагивање, а не за напоран рад са трупом.

Нова држава, радосно је прихватила искусног официра као Јово, који је сво своје знање и умеће, као и ратно искуство, преточио у рад у команди армије у Сарајеву, где је распоређен.

Поносно носећи своју југословенску униформу као награду, а не као појединци из бивше аустроугарске и црногорске војске као казну, али плата је плата, а доћи ће ваљда и време за обрачун са тим „великосрбима“ па треба чекати, савесно је обављао своју дужност!

Од првог часа је заволео град на Миљацки, прихваћен од великог дела његових  становника.

После одласка у часно зарађену пензију, пуковник Јово Бећир остао је да живи у свом Сарајеву, у својој Отаџбини, свој на своме!

Окупација Југославије и стварање NDH, тешко је пала часној старини, али га усташе у прво време нису дирале.

Павелић је послушао свог најближег сарадника Секулу Дрљевића, доказаног црногорског сепаратисту и члана главног одбора HSS (Хрватска сељачка странка) који му је предлагао да се бројни чиновници и жандари из Црне Горе, затечени у новопроглашеној НДХ не третирају као Срби, већ као Црногорци којима је најзад „синула слобода, да могу обновити своју државност, коју су ти мрски Срби силом поништили“, како је упорно лагао у својим текстовима објављиваним у загребачком часопису „Нова Европа“, где су осуду тадашње краљевске диктатуре отворено преточили у антисрпску и  антијугословенску кампању свих сепаратиста, те се очекивано и монтенегрински ту нађоше!

Када је после проглашења „независне Црне Горе“, јулске фарсе, све уз присуство талијанског окупационог управника Birolia, српски народ у Црној Гори одговорио општенародним устанком, који су доцније црногорски комунисти себи приписивали, почео је притисак на Србе из Црне Горе који су живели у градовима државе NDH, да се отворено изјасне као Црногорци! Тачније, да се изјасне да нису Срби већ неки нови народ, планирајући да интензивирају ону теорију Анте Старчевића, да у Црној Гори живе заправо Хрвати, само то још не знају док се довољно не „изобразе“ (читај, тенденциозно „образују“). Биће да се зато данашњи монтенегрини тако интензивно и „изображавају“, сада по натоовским стандардима, уз обавезну латиницу и некакав рогобатни новојезик, који хрватски лингвисти тако радосно подржавају, али и новокомпоновани еуроунијатски стручњаци за „наш језик“ у бившој заједничкој држави, укључујући и београдске другосрбијанце!

На сва таква убеђивања да је он пример „часног Црногорца“  по стандарду Секуле Дрљевића, часна старина Јово Бећир, једноставно и одлучно је изјављивао —  ја сам Србин–, потпуно свестан последице за себе и породицу!

Када су га напокон усташке власти ухапсиле, интервенирала је талијанска краљица Јелена, и конфиниран је у сарајевски хотел „Европа“!

Како је јачао отпор српског народа, који се оружјем одупро хрватском геноциду, тако су и хрватски државни органи постајали све немилосрднији наспрам оних који нису отворено показали своју лојалност, а имали су статус да нису ни Срби, ни Жидови,ни Роми, по новим хрватским мерилима у складу са проглашеним расним законима!

Тако је и стари Јово Бећир из сарајевског хотела „Европа“ упућен у „хрватско опоравилиште“ Јасеновац, да тамо изблиза види судбину Срба, Жидова и Рома, док га упорно убеђују да се уразуми, јер само један живот има. Међутим, Јово Бећир није се двоумио између свог избора!

Часно је поделио судбину заточених Срба, као један од њих, не желећи да сам себе презре, одричући се својих опредељења за која је ратовао али и часно живео у заједничкој држави!

У време комунистичке заједничке државе, браварови творци „црногорске нације“ нису дозвољавали да се примери као Јово уопште и помену, јер је био сушта супротност свим њиховим узорима, док им је новорециклирани усташки „стручњак“ за „црногорску цркву“ Савић Марковић-Штедимлија пажен и мажен у Југославенском лексикографском заводу  (видљиво приватној прћији Мирослава Крлеже), писао прилоге  из  историје „посебности“, да докаже да Срби у Црној Гори и не живе а камо ли да се већина становника осећа Србима, што пописи урађени почетком XX века јасно казују!

Да је дух Јове Бећира ипак остао у народу Црне Горе, показали су потомци 1991.године, када их позваше под барјак да бране угрожени српски народ у новој, „демократској“ Хрватској, па потом и у новој „демократској“ БиХ, да их се такви као Јово не постиде на ономе свету!