КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ ЗАУВЕК НАШИ. СВЕДОЧЕЊЕ ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ

УМЕСТО УВОДА

Недавно је извесни недељник тражио да изнесем своје мишљење о ставу СА Сабора СПЦ о Косову и Метохију. Објавили су само мрвицу. Али, ево целине.

Став СА Сабора СПЦ је јединствен и, ако хоћете, крајње прагматичан. Да оставимо по страни наше светиње на Косову и Метохији, и чињеницу да је Пећка патријаршија ту где јесте. Оно што наши архијереји знају (јер су, захваљујући својим везама у свим православним земљама, од Русије до Грчке, али и везама на Западу, врло обавештени) је чињеница да се Арбанаси неће зауставити на компромисном решењу. Њихов циљ је Велика Албанија, и они ће, чим држава Србија попусти, кренути не само на Косовску Митровицу, него и на Прешево, Бујановац, Медвеђу, Кушумлију, Врање и Ниш. Под протекторатом НАТОа, Арбанаси хоће да споје Приштину и Тирану, али и Скопље и Улцињ, а имају претензије и на делове Грчке. Руска аналитичарка Ања Филимонова јасно каже: “Што се тиче поделе, никакве поделе нема и не може је бити, јер Американци и Албанци, добивши у своје руке стратешку тачку – Север Косова, нипошто је неће предати. То су бајке за малу децу. Може се говорити само о заузимању нових српских територија. На пример, ту је и ауто-пут Ниш-Приштина. Зашто је нужно повезивати српске земље са Косовом и Албанијом ? Приштина, Тирана, Драч и Ниш, ако погледамо на карту – то је коридор за пребацивање снага НАТО пакта. Зато је Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Русије, недавно у Београду поставила питање – да ли је за Србију корисно да инсистира на подели Космета? 

Врх СПЦ све то зна, и зато упозорава док још има времена. У саопштењу СА Сабора СПЦ ове, 2018, пише: “У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус.“ То би сваки политичар у Србији требало да схвати, и да Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН поштује као Свето Писмо. Српска Црква нема војску, полицију, тајне службе да би могла да силом спречи било чије политичке одлуке и потезе. Њен глас је глас духовно – морални, и као такав он важи међу онима који знају да је то најстарија установа српског народа, и који не продају веру за вечеру, крсте за масне прсте и поштење за печење. Могуће је да међу архијерејима има оних који нису за жешће сукобе са влашћу, али то не значи да они не држе позиције СА Сабора СПЦ – једино сматрају да би заоштравање конфликта водило даљим поделама у нашем, ионако подељеном друштву. Да поновимо: СПЦ нема у рукама силу да било кога спречи да уради било шта, али – сила Бога не моли, а Бог силу не воли. И сила људска увек је слабија од силе Божје, а Богу не требају брзе, него трајне победе, што рече Владика Николај. Што се напада на СПЦ тиче, прота Матеја Ненадовић је давно приметио: “Ко је на ову капу (свештеничку  лај`о – довека се кај`о“. Ко има уши да чује, нека чује.

То написах, а они не објавише.

Али, борба траје.

Неки кажу да је и међу архијерејима СПЦ почело колебање. 

А не треба да га буде.

Наши архијереји морају бити храбри, јер је иза њих народ, а пре свега омладина. И ово што читалац има пред собом је један доказ.

Текст који шаљем на Аналитички форум припада једном младом човеку, на почетку живота, студенту друге године факултета. Овај младић је, радосно  признајем, мени послао свој текст, и одобрио да могу да га проследим тамо где сматрам да би га било добро објавити. Оно што ће читалац прочитати најдивнији је доказ да су лаж све приче о томе како на Косову и Метохији немамо ништа, иако их Кловн Велеиздајник на месту Домановићевог Вође непрестано  прича. После свих деценија југословенства, комунизма, другосрбијанства и ЕУтопизма, наша омладина је и даље, највећим својим делом, потомство Светог Саве и Светог кнеза Лазара. И то треба знати, и тиме се треба храбрити. Владике србске, ма колико сте уморни, збуњени, уплашени, сада, без обзира на сва чињења и нечињења у вашем досадашњем паствовању Србством, погледајте нашу омладину и немојте се постидети да жртвено останете уз Косовски завет.

СА ПУТА ПО СВЕТОЈ ЗЕМЉИ

Небројано пута до сада сам духом био на Косову и Метохији, али ово је био мој први физички одлазак тамо. Када сам чуо да се организује Прва летња призренска духовна школа нисам се двоумио и одмах сам се пријавио, али то нисам рекао никоме, па ни својој породици. Бојазан за безбедност коју сви имају када помисле на Косово и Метохију, је одговор на питање „Зашто?“. Када се приближио полазак, рекао сам својој породици и са великим усхићењем дочекао тај 17. јул и полазак на Свету српску земљу.  Скупили смо се испред Храма Светог Саве и у раним јутарњим часовима се упутили према Космету. Оно што је најважнији тренутак нашег путовања, а када то кажем, мислим на неописиву чињеницу да 52 особе седам дана дишу као једна душа, да се не свађају, да праштају, да се једни другима исповедају, је благослов који је дао, наш пастир на овом путовању, отац Радивоје Панић, а то је да се сви причешћујемо на литургијама.

Елем, најпре смо, кренувши из Београда стигли у Лазареву Раваницу и поклонили се моштима Светог кнеза који се определио за Царско небеско. Тако смо већ на почетку нашег поклоништва повукли паралелу и дали до знања да смо сви светосавци који теже ка Царству небеском. Даље нас је пут навео на манастир Светог Николе, близу Куршумлије. А затим смо се упутили ка Призрену, где смо и коначили у манастиру Светих Архангела.

Првог дана боравка на Космету смо обилазили веома значајан српски град Призрен. Отац Андреј, који нас је водио кроз „Душанов град“, нам је причао о далекој историји, као о савременој историји и великом страдању српског народа, али и светиња, 1999. и још већем 2004. године. Обилазак Богословије, саборне цркве Светог Ђорђа, цркве Светог Николе, цркве Светог Спаса и наравно велике Богородице Љевишке, у нама је будио јаке емоције, али и још веру у Бога.

Други дан нашег поклоништва је био одређен за одлазак у Грачаницу. На уласку у цркву створио се ред и док сам полако улазио, са десне стране са угледао његово преосвештенство владику Теодосија. Веома висок у белој одежди, са изразито плавим очима, оставио је на мене снажан духовни утисак. Присуствовали смо литургији, коју је епископ служио. Потом смо наставили пут даље обилазећи манастире. Отишли смо у Девич. Сведочење мати Олимпијаде, која је у манастиру од 1953. године, а поготову прича о тродневном ропству монахиња 1999. године, и тортури коју су претрпеле 2004. године, као и рушење манастира, расплакало је многе од нас. Затим манастир Зочиште, посвећен Светим Козми и Дамњању и увече долазак  у Велику Хочу. Чекао нас је припремљен програм девојака из Велике Хоче и Ораховца, које је спремио велики српски песник и текстописац, Гаврило Кујунџић из Ораховца. Кад смо чули најлепше ствари, видели најлеше пределе и осетили снажне емоције у срцу Метохије, а све кроз те прелепе девојке, плакали смо и јецали, сузе се нису могле зауставити.

Следећег дана, десило се нешто изузетно. Наиме, две девојке које су пошле са нама нису биле крштене и имале су ту срећу да то учине на Светој српској земљи – Космету. Имале су ту част, а и ми са њима, да буду крштене у Високим Дечанима, на Светој архијерејској литургији, коју је служио владика Теодосије, а присуствовао руски владика Назарије. Крстио их је отац Иларион, а миропомазао владика. Заиста прелепа ствар, осећали смо се као да смо сви ми кумови тим новокрштеним девојкама. Наставивши пут даље, отишли смо на Газиместан, па затим у манастир Драганац, где је игуман поменути отац Иларион. Енергија радости која влада међу монасима и искушеницима је огледало самог оца Илариона.

Наредног јутра смо након литургије у Драганцу наставили даље ка селу Бостане, где смо посетили цркву Успенија Пресвете Богородице, затим Ново Брдо и село Прековац где смо ручали у народној кухињи. Ту ноћ смо поново преспавали у манастиру Светих Архангела код Призрена.

Петог дана нашег боравка на Косову и Метохији смо били на литургији у Пећкој Патријаршији. Након лутургије нас је наш пастир, отац Радивоје Панић, повео у српско село Љевоша изнад манастира. Старије становништво, углавном повратничко, није могло да верује када нас је видело. Нас више од четрдесет је ушло у двориште једног домаћина, а они, Љевошани, су плакали, срећни што нас виде. Следеће што смо посетили био је манастир Гориоч, а затим смо стигли на спавање у Косовској Митровици.

Последњи дан нашег боравка на Косову и Метохији смо завршили једним, свакако симболичким гестом: попели смо се на трвђаву Звечан. Када смо стигли скоро до врха, почео је јак пљусак, крупне капи су падале. Нисмо одустали! Окупили смо се и почели да певамо тропар Преображења, и у том тренутку киша је престала да пада. Можда ћете помислити да је случаност, али ми верујемо да је знак од Господа.

Ниједна књига, ниједан текст, емисија, снимак, ништа не може да опише дух Косова и Метохија, као сам одлазак доле. Тек сада разумем реченицу једног другара који ми је рекао да је „Космет велика црква, јер се на њему осећаш и понашаш као да си у цркви“. Онај дух оптимизма, вере и наде у будућност, како код младих у Великој Хочи, тако и код старих у Љевоши, нам не да за право да кукамо и да се жалимо ни на шта овде у централној Србији, јер њима су животи угрожени свакога дана.

Мени лично је велику наду и веру у будноћност самог Космета вратио наш возач Ацо Лазић из села Гојбоља, који верује да ће се поново дуж целога Косова и Метохије завијорити велике српске заставе!

На самом крају се намеће кључно питање, које ми се свих ових дана врти по глави, а то је: „Да ли ми Срби заслужујемо Косово и Метохију?“ Мислим да можда у овом тренутку због многих грехова у прошлости НЕ, али када се Срби „СЛОЖЕ, ОБОЖЕ и УМНОЖЕ“, како каже Владика Николај Велимировић, испуниће се жеља свих нас, а то је да се дуж Космета завијоре српске заставе!

Како радили тако нам и Бог помогао!!!

 

Игор Топаловић,
поносни полазник
Први летње призренске духовне школе 

 

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ