МАНАСТИР ЋЕЛИЈЕ И ДУХОВНА ОБНОВА СРБИЈЕ

Слика: http://www.vestinet.rs/info/nesto-o-manastiru-celije-i-cudotvorcu-ave-justinu

УМЕСТО УВОДА

Угушисмо се од лоших примера, од издаје Косова до ријалитија. Али, у Срби постоје и добри примери, Божји примери, примери који заслужују да се помену, и да људи виде да, како рече песник Рајко Петров Ного, „није све пропало кад пропало све је“. Један такав пример је и деловање манастира Ћелије код Ваљева, почивалишта Светог Јустина Новог. Да га видимо па да се, по мери својих сила надахнемо. И да прегнемо, док нас сунце греје, да и ми учинимо нешто што ће оставити, макар и најмањи, светао траг у народу у коме нам је Господ благословио да живимо.

ИЗ ИСТОРИЈЕ СВЕТЕ ОБИТЕЉИ

Сва је србска земља, као небо звездама, посута храмовима и задужбинама, које су наши стари подизали „да с’ у њима поје Летурђија/оног света као и овога“. Јер су наши стари себи и својим потомцима за душу зидали оно што ће остати и кад се сви њихови дворови и палате сруше. И остало је. И примају нас светиње под своје сводове као што мајка прима децу кад се, уморна после дугог пута, врате и затраже родитељску нежност.

Једна од таквих светиња је и манастир Ћелије, која је у ваљевском крају заблистала још у доба Светородних Немањића. Ћелије су име добиле или по малој цркви, не већој од монашке келије, или по монашким келијама, које су се налазиле у пећинама околних стена и планина. 

Народно предање везује настанак манастира Ћелије за доба Св. краља Драгутина, али је, по свему судећи, сазидан у доба Светог Стефана Високог, када је Ваљево било митрополитско средиште. За време Турака, манастир је био често паљен, али га је побожни народ обнављао и око њега се укупљао као благодатног огњишта у мраку ропства. Када је, уочи Првог србског устанка, наступила сеча кнезова, у Ваљеву су погубљени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, „обор – кнез испод Медведника“. Његово тело је јунак Милош Кедић, Бирчанинов момак, пренео и сахранио у ћелијској порти.

Године 1830, у манастиру је основана школа у којој су учили многи славни људи ваљевскога краја – између осталог, ђелијски ђак је био и Свети Николај Жички. Није случајно прота Матеја Ненадовић рекао да „треба нашим калуђерима благодарити шта су наше манастире сачували, где се наше свештенство учило, и што су нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили“.

ДОЛАЗАК СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

Тешко доба настаје после Другог светског рата, када на власт долазе безбожни комунисти. Они су манастиру 1946, у оквиру тзв. „аграрне реформе“, одузели имовину. На челу свете обитељи у те дане нашла се игуманија Сара, која је, скупа са шест монахиња, дошла из манастира Љубостиње. С обзиром да је манастир био у великој беди, сестринство је ишло по црквеним славама, певало на Светим Литургијама и сабирало прилоге, од којих се живело. Покров Мајке Божије био је над светињом, па су се многе девојке, са свих страна, сабрале да се у Ћелијама уневесте Христу. До 1957. године у Ћелијама се нашло четрдесет и две „златице“, како их је звао манастирски духовник, отац Јустин. Тако је манастир постао и расадник србског женског монаштва.

Године 1948. мати Сара у Београду среће оца Јустина Поповића и позива га у манастир. До тада гоњен од стране безбожника, протеран са Универзитета, сматран за народног непријатеља, отац Јустин се, с благословом шабачко–ваљевског епископа Симеона, обрео у светоћелијској обитељи као духовник који ће, по речима савременика, постати савест Србске Цркве. Судбина оца Јустина и манастирског сестринства нарочито се трајно повезала 1952. године, када га је Удба одвела из манастира у Ваљево, очито с циљем да га ликвидирају. Тада је мати Сара са сестрама отишла у Ваљево да га тражи, не желећи да оде док га нису пустили. Злостављања Титових богомрзаца повремено су се настављала, тако да је отац Јустин непрестано био под надзором Удбиних шпијуна. Но он је био духом слободан; живео је животом подвижника, свакодневно служећи Свету Литургију и молећи се за спасење свог народа. Непрестано је стварао  – писао Житија светих, Догматику, Тумачења посланица Св. апостола Павла. За то време, сестринство Ћелија је бринуло о њему као највећој манастирској ризници – брзе на послушање и неприметне кад отац Јустин дочекује своје саговорнике, ове монахиње су показале да су на достојној висини задатка какав је живот са светим човеком. 

ДОБА ИГУМАНИЈЕ ГЛИКЕРИЈЕ

Године 1962, управу над манастиром преузела је игуманија Гликерија (Јањић). Од тада Ћелије постају велико градилиште: поред народне трпезарије, подигнуте су црква Св. Јована Златоуста и гробљанска капелица, а 1991. реновирана је стара црква Св. архангела Михаила и Гаврила. Сестре манастира Ћелије су у ове послове улагале свој труд и рад, учествујући у изградњи свих објеката. Вадиле су песак и шљунак, правиле циглу. Молитвено правило је, међутим, без обзира на послове, обављано у целости.

У овом тренутку, у изградњи је величанствени храм са три олтара, посвећених Светима Јустину Философу, Сави Србском и Марији Египатској. Поред храма, завршава се и конак за могобројне госте из иностранства, који долазе да се помоле пред моштима аве Јустина.

Мисионарство ћелијске обитељи нарочито се испољило у области издаваштва. Игуманија Гликерија и њене сестре објавили су на десетине наслова, да би, као венац свега, почело издавање сабраних дела оца Јустина, те нове светоотачке ризнице. Издања манастира Ћелије многима су помогла да, у тешко време духовне пустоши, нађу пут ка Христу. Игуманија Гликерија је, почетком последње деценије прошлог века, у Ваљеву основала духовну библиотеку „Отац Јустин Ћелијски“, у којој заинтересовани могу наћи душекорисне књиге. 

У најтежим данима по србски народ, за време страшног рата деведесетих година XX века, ћелијско сестринство је непрестано бдило над својим многонапаћеним народом. Сестре су водиле децу из ратом захваћених подручја на летовање у грчке манастире, редовно обилазиле ратишта и рањенике у болницама, делиле лекове и храну потребитим. Неки пут је игуманија Гликерија са својим сестринством стизала и на прве линије фронта, делећи патњу и наду са својим народом, децом Светог Саве и Светих Николаја и Јустина. Ништа им није било тешко, јер се све може у Христу који моћ даје. Манастирска имовина у Срба увек је сматрана имовином убогих и сиротих, како пише у 28. члану Душановог законика: “И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, ако их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.“

Ћелијско дело је увек било и на трагу Светог владике Николаја. Владика Николај је нарочито мислио о деци сиромаха и деци без родитељског старања. У Битољу је 1935. године основао дечје хранилиште „Богдај”, на чијем челу је стајала Нада Аџић, потоња игуманија манастира Враћевшнице, Ана. У хранилишту су се налазила деца православне и муслиманске вероисповести (њима је давана храна у складу са исламским верским прописима.) Прилоге за „Богдај” обезбеђивао је народ, а помагале у и локалне власти. Било је и приложника са стране. Владика Николај је спевао химну „Богдаја”, коју су деца радо певала, и у којој су се налазили, између осталог, стихови: “Учимо се добри бити, / и свом роду користити.” Добротворима богдајским Николај Велимировић је говорио „кад пружају хлеб гладној деци, самоме Христу пружају. Када служе деци, самоме Христу служе. Кад госте децу, самога Христа госте.”

То је један од разлога због који су Ћелије, са својом игуманијом, решиле да отворе и један центар за пружање духовне милостиње деци Светога Саве која су се нашла на удару епохе бесмисла и лажи.

САВЕТОДАВНИ ЦЕНТАР

У просторијама ћелијске библиотеке ради саветодавни центар, отворен уз подршку београдског центра  (који делује већ четврт века) крајем 2017. године. Тим Православног саветодавног центра „Свети Јустин Ћелијски“  – духовник, социолог и психолози, пружа бесплатну помоћ Ваљевцима. То је још један изданак прегалаштва сестринства манастира Ћелије, предвођеног неуморном мати Гликеријом. Основан је по благослову владике Милутина. Подршку су дале и градске власти и ваљевски лекари.

Др Томислав Томић, сарадник београдске установе, приликом отварања је рекао: “У нашим саветовалиштима бринемо о људима свих нација и религија. Многи од њих долазе добровољно и чешће код нас, него у државне установе. Ваљево је једно од места која су претрпела страховита страдања, нарочито у Првом светском рату… Овај народ и српски народ уопште је јако пропатио у оба светска рата. Такође, били смо „обезглављени“ без Цркве у доба комунизма. Сад се највећи број људи окреће Цркви. Зашто? Зато што су исцрпљене све могућности у свету. Такође, претрпели смо и трауме у време бомбардовања. Психијатри и психолози ће, нажалост, имати све више посла. Болнице су преоптерећене и лекари не могу да се посвете довољно пацијенту и нама често шаљу људе из болнице „Лаза Лазаревић“…“

ВИДЕО СИ БРАТА – ВИДЕО СИ БОГА

Ћелијска светиња живи ради Христа и бдије око моштију оца Јустина. О тој бризи  је савремени србски песник, Матија Бећковић, написао стихове:

 

На гробу оца Јустина

Код манастира Ћелије

Сестра замењује цвеће

И тепа му да брже расте.

 

Видиш каже црноризац Амфилохије

Ава није имао деце по телу

Откако је бризнуо у плач за Христом

Ничим се на земљи није могао утешити

А опет на њој има безбројну духовну децу.

 

Она му хумку греју врућим сузама

Пољске цветове смењују неувелом

Неутешној свећи не дају да пресвисне

А толиким родитељима поред рођене деце

Гроб негде самотари урушен у шикари.

Сабране око Светог Јустина Ћелијског, игуманија Гликерија и њене сестре сведоче како је служба Богу истовремено и служба ближњима, доказујући светоотачку изреку да је видео Бога онај који је, љубављу и милосрђем, угледао свога брата.