Мини-електране исушују реке

Градња бројних мини-хидроелектрана на подручју Краљева и Рашке све више утиче на стабилност екосистема, а најчешћи узрок томе је непоштовање минимума протока воде речним коритом

Брана на Самоковској реци на Копаонику (Фото М. Дугалић)

Краљево – На Копаонику, у самом кањону Самоковске реке, подигнута је брана. Вода ове планинске речице више не иде низ дубодолину него цевима, скоро пет километара стрмином кањона да би се доле, код Ђоровог моста сјурила у машинску кућицу, где су трибине и остала опрема за производњу електричне енергије. Упркос томе, коритом би требало да тече најмање 22 одсто од вишегодишњег просечног протока, вода би морала да пролази бар рибљом стазом… Али, кад вода крене цевима остаје само поточић недовољан за рибе а и за јаз који је некада, одавде 18 километара водио Драгољуб Мијатовић у своје село Сушицу. Не остаје такозвани еколошки минимум воде ни на већини других река у овом крају, после подигнутих брана за мини-хидроелектране. А, њих у сливу реке Јошанице па до Ибра има 17 и, сходно урбанистичким плановима и енергетским програмима, биће их још, чак и на простору Националног парка Копаоник. Јер, држава Србија се обавезала да до 2020. године обезбеди 27 одсто од укупне потрошње струје из обновљивих извора. Ту су, наравно, поред хидропотенцијала, и сунце, ветар, биогас…

Но, у укупној количини мегавата из обновљивих извора мини-електране могу произвести тек три одсто. Међутим, увелико се граде, не само на поменутом подручју Копаоника и Јошаничке Бање већ и даље, на дугим локацијама. План је да их буде више од педесет, углавном у планинским пределима који припадају граду Краљеву.

А, то повећано интересовање инвеститора проистиче из чисте рачунице. Наиме, путем цена киловата „зелене” енергије из хидроелектрана, двоструко већим од уобичајене и које достижу до десет евроценти, власници поменутих мини-електрана су од државе и те како повлашћени. Посебно што им се та цена гарантује 12 година од прикључења електрана на мрежу.

Пошто се мини-електране такозваног диверзионог типа подижу углавном на планинским водотоцима мештани тамошњих села су се у почетку, углавном због обећања већег запошљавања, прећутно одрицали својих потока и река. Али, када су увидели да се речна вода одводи цевима и да корита километрима, нарочито током лета, остају сува, подигли су глас. Истина, давно је на све то упозоравала др Јелена Дрманац из Јошаничке Бање, која данас каже да је њена борба била неуспешна и да су разни моћници посао већ обавили и угрозили реку Јошаницу и њене притоке, а могуће и саму Јошаничку Бању.

– То нису „зелени” него „црни” киловати. Како би се другачије назвало то што је толико прекида речних токова, промена токова река, нестајање водопада, уништавања биљног и животињског света, онемогућавања наводњавања… Чак и тамо где су неким чудом, рецимо, остављене те рибље стазе, оне су такве да рибе морају бити праве акробате… – наглашава и данас др Јелена Дрманац. У прилог њеном ставу ишла је и оцена стручњака Завода за заштиту природе који су још тада, дакле 2013. године, нагласили, да су радови и градња мини-електрана угрозили и оштетили екосистем Јошаничке Бање у већој мери и на ширем подручју.

Касније, пре два месеца мештани Ушћа на Ибру су протестовали због, како су навели, отимања реке Студенице и неколико мањих река у њиховом крају. На Студеници је, рецимо, планирана градња три хидроелектране и подизање бране од око 13 метара зарад стварања омањег језера само пет километара испод манастира. Противљење евентуалном преграђивању реке Лопатнице најавили су и мештани села Толишнице у коме су „Србијашуме” привеле крају градњу великог мрестилишта поточне пастрмке уз тврдњу „да је реку боље порибити него зајазити”.

Тако, све је веће негодовање због градњи мини-електрана на сваком „потоку”, нарочито када су мештани увидели да им реке „пресушују”, да нестају рибњаци, воденице, водопади, туристички потенцијали, а да је чак на три мини-електране у низу само један запослен.

Све у своје време

На Самоковској реци, на локацији Кадијевац, како смо у тексту и поменули, подигнута је брана за мини-хидроелектрану. То је само стотинак метара од водозахвата Мијатовића јаза, дугог 18 километара, а који су доскора мештани села Жутице код Рашке планирали да обнове, али нису могли без подршке државе које није било.

А, поменути јаз је Драгољуб Мијатовић из Жутице код Рашке градио од јесени 1927. године. И, тешко су описиви сви напори и искушења кроз која је са радницима у том подухвату пролазио. Спајали су провалије, копали тунеле, корито „клесали” на каменим литицама окачени о ужад. Али, није се одустајало и 14. августа 1928. године у Жутицу, на његово имање Мијатовића стигла је вода. Баш у години која је била сушна па је, колико сутрадан почело наводњавање. И, записао је Драгољуб да је те јесени уместо пет хиљада килограма слабих шљива убрао тридесет хиљада добрих, слатких и једрих. Тако је било и у јабучару, у воћњаку, на њиви…

За овај градитељски подвиг утрошио је око двеста хиљада ондашњих динара. Кад је свој сан остварио и тадашњег министра одушевио од државе је добио осамдесет хиљада кредита. Затим, после текста у „Политици” о овом градитељском подвигу, објављеном 17. октобра 1928. године, стизало му је честитање са свих страна па чак и из Америке, а од Секуле Зечевића, власника београдске фирме „Велеауто” добио је дар од десет хиљада динара.

Одскора, ето, кад би мештани Жутице и смогли снаге да јаз обнове воде не би било ни за електрану ни за јез…

http://www.politika.rs/scc/clanak/404752/Mini-elektrane-isusuju-reke