POSLEDNJI MOHIKANAC

Упркос упорне тврдње да је у темеље данашње европске Хрватске уграђен антифашизам, на све стране  незадрживо избија неоусташтво, као аутохтони хрватски облик фашизма!

Наводни бројни хрватски антифашисти, као по правилу, деца су високо позиционираних браварових миљеника из доба социјализма, те њихово вербално супростављање  неоусташтву, више личи на одбрану девастираних некадашњих привилегија, него ли на суштински отпор.

Ипак, у хрватским једноумним медијима се упорно јавља глас „вапијућег у пустињи“, реч је о интелектуалцу изразито католичке провенијенције, притом бескомпромисном критичару неоусташтва и његових појавних облика, са филмски необичним породичним коренима.

Новинар Драго Пилсел, потомак спасилаца хрватског поглавника Павелића, подмладак  бројног усташког кружока у Буенос Аиресу, студент доброг оца Франциска на тамошњем католичком универзитету, уместо очекиваног поборника „хрватског тла и крви“ постао је изразити критичар NDH, за коју јавно тврди да је била фашистичка злочиначка творевина у којој је почињен геноцид над Србима, Жидовима и Ромима.

Пилсел, без длаке на бритком језику, критикује појаве у савременом хрватском друштву, стичући  бројне противнике његових аргументованих тврдњи, који му отворено помињу крај! Али Драго се ипак неда, упорно пише своју колумну у новинама,те тако видљиво брани слободу штампе као „последњи Мохиканац“ хрватског новинарства, док притом  упорно истиче да је он католички интелектуалац, а да су се скоро сви његови жестоки критичари испилили из кроатокомунистичког кокошињца!

Фото: http://www.frontslobode.ba/vijesti/drustvo/131474/kolinda-u-argentini-s-unucima-ustasa-koji-zele-izbaciti-antifasizam-iz-ustava-hrvatske

Драго је први критиковао дрчну Колиндицу, која се сликала под усташким знамењем приликом посете Аргентини, после ватреног поздрава Томислава Фрковића, унука бившег усташког министра, већ треће генерације доказаних србождера, што понајбоље потврђује континуитет клероусташтва, као видљивог продукта Првог хрватског католичког концила, одржаног у Загребу далеке 1900. године.

Драгови су претци спасили поглавника Павелића у мају 1945. године, у аустријском градићу Јуденбургу, где се суочио са претњом да га ухапсе совјетски војници који су управо улазили у град, док су амерички ослободиоци убрзано одлазили у недалеки Салцбург, а поглавник  притом покушавао да се преда каубојима, који су на рат у Европи гледали као на „поход плаве коњице на европска дивља индијанска племена“, чију ће земљу потом радо окупирати.

Иако су знали о ком је реч, његови деда и бака су сакрили поглавника у свом дому, док није успео да се безбедно домогне самостана у Салцбургу, и потом уходаних ватиканских „пацовских канала“, осмишљених за спасавање истакнутих нациста и фашиста, већ доказаних злочинаца!

Неколико година касније, они  ће се поново срести у далекој Аргентини, обнављајући срдачно пријатељство. Разумљиво да су у бројној усташкој колонији Драгови претци уживали велики углед и поштовање, за тај свој храбри чин(?), оних драматичних дана  из далеког маја.

Тако је Драго спокојно растао у типичном окружењу које слави „deseti travanj“ (дан проглаше ња NDH), док се носталгично помиње далека „окупирана домовина“, у којој кроатокомунисти и групица словеначких клерикалаца ипак држе стварну власт, притом радосно користећи српске комунисте као хајкаче над „великосрпским угњетачима“, које заједнички видљиво преумљују!

Млади је Драго стигао у Хрватску баш пред сам почетак насилног растурања заједничке државе, те је тако својим новинарским текстовима уживо пропратио „спонтано рађање демократије“, како су то лагали бројни „објективни извештачи из светски утицајних медија“, како су у београдским другосрбијанским круговима називали те доказано наручене памфлете!

Притом, Драго полако али сигурно улази у новинске међусобице са тим пропагаторима хрватске теренске „реалности“ у Осијеку, где тада живи и ради.

Данас, као већ етаблирани антифашиста, он има неспорну тежину, те његове критике све чешће објављују медији у региону као доказ о хрватском антифашизму, који стење, али се не предаје! Иако се радикално разликује од другог хрватског антифашисте, Иве Јосиповића, они ипак имају заједнички став, упорно тврде да је тај видљиви аутохтони хрватски неофашизам делимично потакнут и бујањем „српског фашизма“, о чему  стално гусле бројне београдске НВО, као некакви колективни чланови фантомске организације антифашиста, који упорно покушавају да напокон ускоче у старачко седло још актуелног СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата) који живи само у Србији и Р Српској, док је у  новоствореним „демократизованим државама“ одмах напрасно постао Савез антифашиста, који удруженим снагама насрћу на „повампирени  српски фашизам“, о чему редовно обавештавају и еуропске антифашисте, оне, што су им претци радосно марширали на Исток под нацистичким знамењима, где су били и припадници хрватске вијске !

Зато Драго упорно истиче, да су и „хрватски партизани били хрватска војска“ и то она антифашистичка, али некако притом случајно заборавља да нагласи да су ти „хрватски партизани“ већински били Срби, који се најпре боре за физички опстанак свога народа, изложеног хрватском геноциду, о чему Драго говори без устезања.

Али, као и Иво Јосиповић, и он увек нагласи насилну симетрију, обавезно у свом излагању потенцирајући четнике, како називају припаднике ЈВуО, који су били део антифашистичке коалиције, што хрватски домобрани, усташе и оружници, свакако  нису били!

Упорно, и он наглашава наводну колаборацију начелника штаба ЈВуО генерала Михаиловића са окупаторима, а њега још у рату одликовале владе земаља антифашистичке коалиције за доказану борбу против фашистичких окупатора, и то на предлог чланова савезничких војних мисија, које су биле у његовом штабу.

Ти су предлагачи били професионалци који прате активности на терену, а не писци ловачке приче, састављане у штабовима за ратну пропаганду, по наруџбама пакосног пијаног Винстона!

Тако се упорна антифашистичка борба католичког интелектуалца и доказаног проевропског левичара, некако спонтано (?) претвара у заједничку кампању за наметање „антифашистичке истине“ потомцима припадника ЈВуО, као природни наставак већ одавно утврђене догме о „српским  фашистима“, што у београдској средини воде бројне црнокошуљашице из интерната чика Сороша, припаднице псеудоелите из „круга двојке“ (одредница за означавање дела града Београда!), најчешће са сталним боравком у отетим вилама по елитним деловима града, што им је омогућио друг бравар после његове наредбе о  „понашању са непријатељима  револуције“!

Поводом успеха на светском фудбалском првенству, тe слављеничком неоусташком дивљању са србождерским детаљима који тако потврђују све досадашње текстове Драге Пилсела, није уопште потребно казивати, али јесте неопходно указати на сву поквареност ЕU, која из прикрајка, наоко мирно и незаинтересовано посматра тај усташки дернек, и притом упорно указује на пораст „српског фашизма, као доказану претњу миру и стабилности региона“ !