Р. Батуран, В. Димитријевић: Кад Домановићев „Вођа“ чита Борислава Пекића

Пролетос је велеиздајнички председник Србије изјавио, при повратку из Уједињених нација, да никада није понизио Србију. По нашем мишљењу ни један велики жупан, краљ, књаз, председник Србије није више понизио Србију од Александра Вучића

Радомир Батуран

Ових дана, наш познати књижевни критичар и делатник у култури, Радомир Батуран, посла  ми, електронском поштом, један одговор који су новине што су радиле интервју с њим одбиле да објаве. Четири одговора су објавили, а пети, ето, нису смели. Јасно је зашто. Ево његовог – до сада необјављеног – текста, датог курзивом.

БАТУРАН ГОВОРИ

Пролетос је велеиздајнички председник Србије изјавио, при повратку из Уједињених нација, да никада није понизио Србију. По нашем мишљењу ни један велики жупан, краљ, књаз, председник Србије није више понизио Србију од Александра Вучића. Додатно је понизио све Српкиње. Крајње је време било да већ једном и у Србији жена буде председница њене владе. А  Вучић је наименовао на ту функцију анонимну жену која се ни у чему делом није потврдила, сем што је милосница истополне сексуалности. Неки би рекли да је дотична „хрватског подријетла“, а Хрвати („маљ Ватикана у рукама Хрвата који бије по главама суседа“ – Предраг Драгић Кијук)  од стварања своје нације не престају да воде рат против Срба и Србије. При том су и извршили геноцид над Србима: први пут у  служби Хитлера, а други пут у служби 19 земаља Америке и Европе које су бомбардовале Србију. Али, ми нећемо причати о њеном „хрватству“, јер, суштински, премијерка нема отаџбину, чак ни Хрватску – она је пука слушкиња глобалистичког поретка чији је циљ, један од многих на планети, да заувек осакати Србију. Зато је Билдерберг клуб и зове на свој састанак ове, 2018. године. Важно је, међутим, да ју је Вучић довео на „престо“ и то, сасвим свесно и сасвим намерно, на Видовдан  прошле, 2017, показујући шта мисли о свом народу, који сваки дан ружи као неспособне лезилебовиће што нису кадри да се воде „протестантском радном етиком“, то јест да раде за стране газде за 25-30 хиљада динара месечно. Председницу нареченом Председником народ Србије није бираo нити припада иједној владајућој партији па она  не одговара за своје поступке ни народу ни владајућим партијама, сем самодршцу који је поставио.

Недавно, при повратку са састанка са немачком председницом владе, Ангелом Меркел, на питање новинара шта јој је одговорио на притиске да призна квази-државу „Косово“, цитира српског књижевника Борислава Пекића: „Шта сам јој одговорио? Оно што је велики српски писац Борислав Пекић рекао – да не жалим за земљом својих предака него мислим о земљи својих потомака“. Као још увек живом сведоку, јављају ми слике из сопствене меморије како млађани „Аца Лажов“ цепа Пекићеве постере на улицама Раковице и прелепљује их постерима свог политичког ментора Војислава Шешеља. А као истраживач романа Борислава Пекића, на којим сам магистрирао и написао књигу „Структура романа Борислава Пекића“, одговорно тврдим да те речи Пекић ставља у уста свом негативном јунаку у седмотомном роману „Златно руно“, Симеону Лупусу (Курјаку), цинцарском трговцу из Москопоља, који бежи испред турске казнене експедиције која је спалила Москопоље зато што су богати Цинцари помагали устанак Грка на Пелопонезу. Симеон поткива  мазге наопако да затури траг, на њих натовари дукате у ћуповима које је залио медом, и бежи преко Копаоника у Србију, прво у Крагујевац па после у Београд, где се одмах прикључује Калемегданском шпијунском дивану, а потом и Земунском –  да и за Турке и за Аустријанце шпијунира против српских устаника, како би добио дозволу да прати и једну и другу војску и продаје јој своје медикаменте – само да му бизнис цвета. Пекић се жестоком и константном иронијом дистанцира од свог лика шпијуна, а Вучић се са њим идентификује у хохштаплерској злоупотреби писца кога није читао.

Александар Вучић и Ангела Меркел (Фото: Танјуг)

Нису ли и Вучићеви преци учествовали на Травничком дивану па Косово и Метохија и нису ни земља његових предака ни потомака? Зато ли их он тако олако предаје српским душманима?        

Злоупотребио је он и Андрића, и Вебера, и Лајбница позивајући нас да се угледамо на протестанте и да мењамо свест народа српског па што не би и Пекића.                                                            

Питам се да ли има и један озбиљан човек да верује Александру Вучићу. Вечита је истина да поступци говоре о човеку. Навешћемо само три-четири његова поступка:

  1. Разбијање сопствене странке његов је поступак и дело;
  2. Скоројевићско прескакање из патриотског табора у издајнички коме „Европа нема алтернативу“ – од радикалног српског националисте постао је велеизедајник државе чији је председник;
  3. Потписивањем Бриселског споразума он и Дачић су уписани у српску историју као издајници који, са високих позиције држаних функција, потписују споразум са непријатељем који отима 17% територије Србије, и то заветне земље Косово и Метохија;
  4. Без расправе, државне стратегије и плана донетих у Влади и Скупштини Србије Аца Лажов илити диктатор Вучић одлази у Брисел да потпише „трајни, обавезујући споразум“ са злочинцем Тачијем и НАТО бомбардерима о признавању самопроглашене НАТО-државе Косово после убиства и хапшењa високих политичара Србије и сталног погрома над Србима на Косову и Метохији. 

„По делу се човек познаје“, каже српски народ, а дело Аца Лажова је велеиздаја народа и државе Србије.

Тако Батуран.

Наравно, сјајна је, пекићевски сјајна, иронија да Вучић, онај који, како сам каже, лута Њујорком без пратње у пола два по поноћи да би разгледао излоге књижара и бирао књигу коју ће сутра купити, цитира Пекићевог Лупуса, хуљу и покварењака, кад говори о свом односу према Косову и Метохији и народу који води и заступа. То је, опет наравно, доказ како он чита књиге и како их наводи. (Сетимо се његове посете Давосу, када је покушавао да своју улогу лакеја глобализма оправда „Чаробним брегом“ Томаса Мана ).

Но, погледајмо, ипак, шта је заиста говорио Борислав Пекић, писац и јавни делатник на кога се наш Лупус (Лупушчић) позива. (Сви цитати преузети су из његове књиге „Морал и демократија“, а сва подвлачења су наша).

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ О РОДОЉУБЉУ И ДЕМОКРАТИЈИ

Борислав Пекић

Говорећи о програму Демократске странке, Пекић је био јасан: демократско и национално се не раздвајају. Косово и Метохија су саставни део Србије; аутономије из Брозовог доба морају бити укинуте; и Албанцима је место у Скупштини Србије, а њихова грађанска права треба поштовати. Југославија не сме разбити Србе, иако је они неће разбијати: “Претпоставља се да ће наш национални програм, нарочито што се тиче несрећног Косова и Метохије, као и Срба ван ове републике и Срба у дијаспори, бити много изразитији и, упркос свом природном демократизму, бескомпромиснији кад су интереси овог народа у питању, а они су поред и напоредо са демократијом, наша приоритетна дужност и моралнополитичка обавеза. То захтева укидање територијалних аутономија, уз стриктно поштовање грађанских права свих становника који се нису огрешили о законе земље и присуство слободно изабраних представника албанске националне мањине у јединственој и једнодомној Српској народној скупштини. То, такође, претпоставља трезвено национално осећање тако дуго и тако програмски од стране комуниста гушено. Бити родољуб није срамота. За демократу је срамота бити шовен, а ми то нисмо, нити ћемо икад бити. Понављам да ћемо, поред демократије, као своје страначке обавезе, бранити интересе српског народа без обзира на будући државни модел Југославије, поготову у случају њеног споразумног ишчезавања. Југославију, наравно, нећемо, разбијати, али више нећемо допустити да она разбија нас“.

Његов основни став, који би нас и данас морао руководити, јасан је: “Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ. Демократија и Нација – ДА! Демократија или Нација – НЕ!“

ВЛАСТ ПРОТИВ КОЈЕ СЕ БОРИО ПЕКИЋ

Данас, за време Вучића Лупушчића, многи веле да смо се вратили у деведесете. Суштински, ми из њих нисмо ни излазили, јер је образац владања у посткомунизму сачувао много тога из претходног периода. У својој беседи пред члановима Демократске странке, под насловом „Време чуда“, Пекић је говорио:“Време чуда је време у коме се догађаји не држе људске логике, него узимају слободу да се збивају по некој својој тајанственој, необјашњивој. Зато је то време хаоса. У њему ништа унапред не знамо, ништа не можемо предвидети, ни у шта се поуздати, ничему поверовати. Све је неизвесно сем осећања да смо несрећни јер смо у рукама незнаних сила које се играју судбином нас као људи и грађана и судбином нашег народа. Само у времену чуда један историјски народ као што је српски поново мора да се бори за опстанак, своје јединство и право на заједнички, слободан и просперитетан живот. Само у времену чуда његова влада може с њим, његовим слободама и будућношћу његовог потомства, да без његовог знања и знања изабраних му представника тргује као да се не налазимо у историји него на сточном вашару. /…/Само у време чуда покушај повратка Европи из залудних афро-азијских избивања изводи увођењем афро-азијских метода у политички живот./…/ Само у времену чуда се развијање приватне иницијативе, први услов народног благостања, доказује завођењем варварских пореза и отежавајућих законских прописа. Само у времену чуда једна социјалистичка влада може предлагати закон о штрајку који је испод стандарда и најконзервативније европске државе, закон који штрајк практично одводи у област маште. У здравом времену и свету неопходна штедња почиње од државе, скупе и кад је најјефтинија; само у болесном времену чуда и код нас почиње од грађана, радника, привредника, земљорадника и стваралаца, без којих никакве државе нема или, ако је има – никаква је. У здравом свету и времену чиновници опслужују грађане, само код нас, у времену чуда, грађани служе чиновницима. Свуда је државна пензија, за све једнака или бар приближна – светиња о којој се старају разборити и часни тутори. Код нас, у нашем времену, узимају уши да би се крпило нешто што се не усуђујем да поменем, и обрнуто, наравно. Свуда је држава у првом реду сигурност и правда; код нас, у времену чуда, она је основни узрок несигурности и неправде. Свуда се, нажалост и у нормалном времену и свету, стичу незаслужене повластице, вара и краде, условно сносе последице, само је у нашем времену чуда општа корупција подигнута до друштвеног начела опстанка, а последице су или заборав или унапређење. Само у времену чуда снага царује, а ум ваља кладе, те држава спрема своју децу у прошњу и код куће и ван земље – при том их још и рђаво спрема – а кад се та деца побуне, уместо очинском бригом, обавија их сузавцем и отровним гасовима, и засипа гуменим мецима. Само у времену чуда се мисли да неко може бити демократа, а не бити антикомуниста, што је као када би били гурмани који не воле да једу. Само у времену чуда опозиција је чудо коме у Народној скупштини владини посланици, изабрани гласовима једва половине бирачког тела, што живог што вампирског, не могу да се начуде, него јој пребацују да власт жели, а то је бар код нас, у нашем чуду, неморално. Хтели смо опозицију. Они је нису хтели. Најзад нам је стиснутих зуба дадоше. А ми, незахвална багра, никад сити. Сад и власт хоћемо. Зар то није чудно? Ако смо већ хтели да будемо опозиција, зар није природно да то заувек останемо. Јер ми то, изгледа, једини умемо. Само у нашем времену чуда се од парламента – места беспоштедне политичке борбе – захтева толеранција, чак и финоћа коју су властодршци уништили у нашим животима, и тражи слога, с тим, наравно, да се сложимо са њима. Само у времену чуда посланици владе пљескају кад неко од дебате одустане и тако се одрекне једине обавезе због које је биран. У таквом времену и таквој земљи министар полиције купа се у овацијама, а народ под хладним полицијским тушевима. Само у времену чуда се једна влада понаша према Народној скупштини као према збору малоумника – што у појединим случајевима, али боље је да не продужим – којима је, уместо речима, развојни програм пропасти потребно објашњавати дијапозитивима, малне на школској табли цртати. Само у времену чуда, код нас, председник републике општи са својим народом и његовим парламентом путем прокламација, ако се вода, гас, пендрек и тенкови тренутно занемаре. И тако би се обележја домаћег времена чуда могла у бескрај терати, али то ничему не води.“

Владимир Димитријевић

Шта се променило, осим што је друштвена својина прешла у власт тајкуна, а афричка стварност неоколонијализма бива оличена  у Вучићевом ругању свом народу као нерадном и неспособном? И зар је случајно да тај народ, пре свега онај млади, мора да иде у печалбу јер овде нема од чега да живи?

А све је, све је исто: сатанизација опозиције, коју Вучићеви партијски гаулајтери оптужују да жели власт, Вучић који се према Скупштини понаша као према збору малоумника, позивање на јединство у име виших националних интереса у доба кад знамо да постоје само интереси Лупушчића и његовог клана…

ПЕКИЋЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

А ево и Пекићевог завештања, изговореног пред младим људима који су улазили у живот и политику: “Не кажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену, имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан, најбоље знају они који га никад нису имали. О томе се распитајте код наших комунистичких првака, мученичких реконвалесцената од моралне амнезије, који крај свих оригиналних чудеса којима су нас штедро обдарили и још обдарују, великодушно нам поклонише и сопствену ратну и мирнодопску историју у онолико неподударних верзија колико тих првака, статистички, у овој земљи има. Сачувамо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњајмо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже, али зрелије плодове доноси. Комунисти овај наук никад нису научили, ваљда и стога што се он противи начелима дијалектичке историјске нужности, по којој су предвидели све, све осим своје пропасти. Никад у себе и своје идеје нису посумњали. Тако су постигли да сви сумњамо у њих. Њихове заблуде увек су биле изабране истине датог часа. Зато су и њихове изабране истине заблуде сваког од тих часова. Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема. О судбини обожаватеља тоталне истине можете се обавестити такође код комуниста које је поразио пре недостатак сумње него сувисак вере. Не плашимо се да мењамо мишљење, али не кад ново служи нама него кад унапређује наше поимање света. Само чудаци и свеци увек мисле исто. Али не заборавимо да је много светаца беатификацију заслужило променом мишљења и да би Савле непознат остао да није постао Павле. Свеци не верујем да можемо постати, па је јасно шта ћемо бити ако према новим сазнањима останемо затворени, а према нужди да по сваку цену владамо отворени, како чине комунисти и тога се не стиде. Не репродукујмо горе од себе. Они ће нас подупирати, али обешчастити свако наше дело. Комунисти нас јавно извештавају како су то радили, а како данас раде − видимо. Не мислимо да постоји циљ који допушта свако средство, а нарочито онај који је вредан туђе патње. Никад такав циљ нећемо достићи. Иза нас остаће само наша прљава средства. Пошто су нас комунисти, и до сада, свему подучили, и ту им инструкторска част припада. Знајмо да смо једновремено припадници једног народа коме много дугујемо, али и грађани, коме тај народ нешто дугује. У првом реду слободу, правду и право на личну срећу због које смо се у заједницу и удружили. Нечији смо потомци, али ћемо бити и нечији преци. Не издајмо ни оне који су нас родили, ни оне које ћемо ми родити. Али више од свега, не издајмо себе. Онако као што су себе, а и нас, успут, издали комунисти.  Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, као комунисти, на крају живота, усред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.“

Вучић открива споменик Бориславу Пекићу (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Тако је говорио Борислав Пекић. И свако ко гледа Вучића на власти може да види какве везе има Пекић са Кловном Без Смисла За Хумор на месту председника Србије.

Радомир Батуран, Владимир Димитријевић

 

Стање ствари