Република Српска: улични преврат помоћу лажних доказа

Ако се ико, коме мождане вијуге још увек несметано раде, упитао шта недостаје у баражу оптужби којима пета колона под диригентском палицом западних служби засипа јавност Републике Српске, ево одговора: недостаје оно главно, материјални докази.

У волшебно насталој афери Драгичевић, против институција Републике Српске износе се оптужбе које би у сталоженој атмосфери и без коришћења емотивних ефеката деловале смешно и бизарно. Тврди се да су у другој половини марта 2018. органи власти Републике Српске до тада јавности непознатог двадесетједногодишњег младића Давида Драгичевића извукле из анонимности да би га затим киднаповале, на непознатом месту неколико дана сурово физички мучиле, па на крају насилно усмртиле и леш бациле у реку. Отац настрадалог Давида Драгичевића, Давор, подједнако волшебно, у складу са развојним ритмом афере, од родитеља разумљиво погођеног смрћу свога детета трансформисао се у суманутог и политички острашћеног јавног агитатора. Драгичевић готово свакодневно иступа са екстравагантним оптужбама и, зарад постизања пропагандног учинка, пред камерама драматично подноси на стотине кривичних пријава против фантомских „Н. Н.“ лица, чији број би се, по Драгичевићу, потенцијално могао попети и до 50,000 (“Блиц”, 22 мај 2018.)

Да ли је потребно 50,000 људи да би се убила једна особа? Комисија Драгана Чавића 2004. године, на захтев Високог представника Педија Ешдауна, у свом Извештају је, руку на срце, објавила далеко скромнији списак од само 17,342 припадника ВРС и других органа Републике Српске који су наводно учествовали у убиству 8,000 заробљеника у Сребреници. Зашто је и по броју извршилаца предмет Давида Драгичевића у толикој мери драматично посебан?   

Једна од Драгичевићевих најклимавијих али, уједно, пропагандно и емотивно најефектнијих оптужби је тврдња да је, док је био „киднапован“ од стране полиције Републике Српске и држан на непознатом месту, Давид Драгичевић био изложен суровој тортури и силовању. Разлог за наводно киднаповање и вишедневно мучење нико од протагониста ове ирационалне приче није ни покушао да објасни. Медији су пренели Даворову изјаву да је — када је на одру последњи пут пољубио мртвог сина — приметио да је Давид био предсмртно силован и физички мучен. Није познато да је ико од присутних новинара Давору поставио логично питање, да ли је у мртвачници приликом опроштаја са сином обавио аутопсијски преглед посмртних остатака и, ако јесте, какве су његове стручне квалификације за извођење форензичких закључака било какве врсте? Тврдња, да су се Давидови посмртни остаци разликовали од онога што би се очекивало да се удавио, донедавно је у целости почивала на стакленим ногама личних утисака које је медијима саопштио Давор Драгичевић.

То је трајало донедавно, све док Слободан Васковић, блогер са подугачким историјатом простачког пљувања по Републици Српској и њеним институцијама и познат по блиским везама са страним службама које стоје иза организовања уличног преврата у Бањалуци, на свом интернет сајту није објавио неколико посмртних фотографија Давида Драгичевића које наводно поткрепљују Даворове оптужбе (види овде  и овде).

Разматрајући ове грозне фотографије, неопходно је истаћи неколико ствари. Пре свега, Васковић наводи да их објављује са дозволом оца, Давора Драгичевића. Ту би се одмах морало поставити природно питање: какав је то родитељ са чијим одобрењем се објављују овакве слике његовог детета? Довољно је поставити питање.

Затим, Васковић цитира самога Давора Драгичевића: „Davor Dragičević, otac ubijenog Davida, rekao je da su njegovog sina likvidirali pojedini pripadnici MUP RS, 23.03.2018. godine, u periodu od 22-23 časa. Nakon toga njegovo tijelo je bačeno u kanalizaciju Crkvena.“ Па затим Драгичевић наводно додаје: “Zadnji put je mučen između 20 časova i 21 čas i 30 minuta, 23.03.2018. godine.” Ако су ово заиста речи Давора Драгичевића, онда се и Васковићу и Драгичевићу мора поставити следеће питање: да ли је Драгичевић био на лицу места злочина  23. марта 2018. и да ли је из прикрајка, гледајући на сат и бележећи утиске, посматрао припаднике МУП-а Републике Српске како муче и затим ликвидирају његовог сина? Ако јесте, какав отац би такав призор мирно посматрао и хватао белешке уместо да интервенише да покуша да спаси своје дете од смртне опасности, макар суочавајући се са вишеструко бројнијим душманима?

Још један пример манипулације је Васковићева тврдња да „dužina izrasle brade na licu Ubijenog Davida (на наводној обдукцијској фотографији — наша примедба) svjedoči da je danima držan u zatočeništvu, gdje je monstruozno mučen i na kraju likvidiran.“ Да би таква тврдња имала неку тежину и да би могла бити веродостојна, Васковић би морао да донесе верификовану фотографију Давида Драгичевића непосредно пре него што је нестао, да се види дужина његове браде у то време, ради поређења. Он то не чини.

Најзад, у Васковићевој пашквили једна појединост у потпуности недостаје. То је оно што је кључно да би иједан озбиљан суд (па вероватно чак и Хашки трибунал) овако предочене доказе узео у разматрање. Васковић приказује фотографије за које тврди да представљају посмртне остатке Давида Драгичевића, али он не нуди никакав доказ њиховог порекла, нити ланац поседовања (chain of evidence, како се то назива у правном систему Васковићевих налогодаваца и финансијера). Нити се зна који је судскомедицински фотограф снимио посмртне остатке Давида Драгичевића, нити кроз колико и чије руке су те фотографије прошле док, наводно, нису завршиле у рукама Слободана Васковића. Другим речима, мада се може претпоставити да тело јесте било фотографисано током обдукције, ми немамо апсолутно никаквих доказа (а) да Васковић објављује фотографије које су том приликом заиста биле снимљене, нити (б) да фотографије које приказује нису прошле кроз Фотошоп или неки сличан процес за дигиталну измену слика помоћу којег би изглед посмртних остатака био битно измењен, у складу са пропагандним потребама наручиоца.

Зашто су ова питања важна, и зашто њихово постављање Васковићеве и Драгичевићеве тврдње ставља под разумну сумњу? Ево зашто.

На првом месту зато што  пета колона у Републици Српској већ неколико година настоји да дискредитује институције Републике и да их сруши за рачун својих иностраних наредбодаваца, не бирајући у томе средства. Пре нешто више од две године, исфабриковали су афере „златна полуга“ за дискредитацију председника и „аудио снимак,“ где се наводно чује глас премијерке РС у компромитујућем разговору (види овде, овде, и овде). Те раније афере биле су трапаво изведене и релативно лако су раскринкане, да би се по њихове покретаче неславно завршиле и ускоро затим биле предате забораву. Међутим, Афера Драгичевић је неупоредиво брижљивије и професионалније припремљена и по свему судећи (“highly likely”) Давид Драгичевић је био смакнут непосредним дејством страних извршиоца (уместо неспособних локалних петоколонашких кловнова), док се политичка операција којој је Давидова смрт послужила као окидач такође одвија под непосредним надзором оперативаца заинтересованог страног фактора, уз додељивање улога статиста локалним алаткама као Бранислав Бореновић и Слободан Васковић. Али без обзира на то, савршеног злочина под лажном заставом ипак нема. Сценарио Афере Драгичевић пун је рупа, ако га пажњиво анализирамо. А досије оних који су Аферу Драгичевић лансирали пун је ранијих, лажно инсценираних афера. Свако ко им верује, то чини на сопствени ризик.

Друго, производња лажних или преиначених фотографија које на лаике аутентично делују данас је, у 21. веку, а piece of cake, како би се налогодавци и спонзори петоколонаша у Републици Српској цинично изразили. Упитали смо о томе једног иностраног сарадника Историјског пројекта Сребреница са искуством у области дигиталне манипулације. Када смо му показали Васковићеве снимке, ево како је гласио његов коментар:

„All I can say, on the basis of using programmes such as After Effects, Apple Motion and Photoshop is that I don’t believe photos of this kind would be at all hard to fake. It is of course entirely possible that the shots have been lifted from the internet. But a good electronic graphics artist could originate what appear to be new photos by combining the product of simple camera shoot with wound detail copied from photos already on the web. Similarly, the face shot could be created from any still of the unfortunate man who was murdered by anyone with Photoshop.“

 

У преводу:

 

„Све што бих могао рећи је да, користећи програме као што су After Effects, Apple Motion and Photoshop, сумњам да би лажирање фотографија овакве врсте било тешко. Наравно, сасвим је могуће да су снимци преузети од негде са интернета. Али добар стручњак за електронску графику могао би и да креира нешто налик на нове снимке  тако што би искомбиновао обичне фотографије са детаљима озледа прекопираним са снимака које се већ налазе на интернету. На исти начин, снимак лица, на темељу неке фотографије убијеног несрећника, могао би да креира било ко, користећи Фотошоп.“

 

Потенцијално лажни дигитализовани снимци Давида Драгичевића

 

 

 

Коментар страног стручњака је уздржан и разложан, без балканске хиперболе, али његова порука је недвосмислена. Без додатних доказа аутентичности, објављене језиве слике о наводном стању посмртних остатака Давида Драгичевића саме по себи не значе апсолутно ништа, зато што их је изузетно лако фалсификовати.

Поред тога што се служе емотивним триковима, фалсификатори још рачунају и на кратко памћење јавности коју обмањују. Пре само неколико година, потсетимо се,  медијима су кружиле лажне фотографије терористе Бин Ладена где је наводно било приказано његово унакажено лице после ликвидације.

Лажни дигитализовани снимци Бин Ладена

 

 

 

 

Превару  је разоткрио лондонски „Гардијан“  (овде) када је ангажовао стручњаке да снимке анализирају. Они су потврдили да су фалсификатори за основу узели нормалну фотографију Бин Ладена, па су затим користећи програме за дигиталну измену фотографија додали наслаге физичких повреда на начин који је одговарао њиховим пропагандним циљевима.

Као шлаг на торту, ево и снимка “руског Васковића”, подједнако подлог пашквиланта и провокатора Аркади Бабченка, који из Кијева блати своју државу и народ, а који је пре неки дан учествовао у глупом покушају убиства на самога себе, у режији аматерске украјинске службе безбедности, са циљем да се оптужи Русија:

 

Када је инсценација пропала, Бабченко је волшебно устао из мртвих, а украјинске власти — да не би испале потпуно смешне — објавиле су да су уствари усмеравале целу игру да би спречиле Бабченково убиство и на крају ухапсиле једну highly likely потпуно недужну особу, која је оптужена за организовање неуспешног атентата.

Да се вратимо на суштину. Терет доказивања је на ономе ко нешто тврди. Пропагандна машинерија пете колоне која изводи улични преврат у Републици Српској тврди да су Давида Драгичевића насилно усмртили елементи из власти, да је пре тога био киднапован, мучен и силован, и да су институције Републике Српске и стотине јавних службеника који су у њима запослени ангажовани у завери да се прикрије злочин над доскора анонимним грађанином, за чије наводно извршење се, међутим, не наводи ниједан сувисли мотив. Где су њихови докази за те бучне тврдње, које би — под претпоставком да критична маса наивних и необавештених грађана у њих поверује — могле имати далекосежно разорне последице по стабилност и опстанак Републике Српске?

Пажљиво смо анализирали једини понуђени опипљиви податак изнет пред јавност под видом материјалног доказа за горње тврдње — наводне посмртне снимке Давида Драгичевића. Те снимке, у облику како су предочени, сваки суд би без двоумљења као доказне предмете одбацио. Све што је на њима приказано, уз помоћ савремене дигиталне технологије могло се лако и наизглед убедљиво фалсификовати.

Мимо тих снимака, од оптужујуће доказне грађе не преостаје ништа осим рекла-казала, бомбастичних изјава и тенденциозно исконструисаних и натегнутих претпоставки. Ако после 5. октобра и неколико десетина слично организованих и спроведених „обојених револуција,“ фаталних по државе где су се одиграле, та пропагандна папазјанија на некога још увек може да делује, и ако то оправдава рушење Републике Српске, бесловесна руља која у томе буде учествовала заслужиће бедну судбину која је очекује. То исто ће, подразумева се, заслужити и инертна већина ако, немешањем у галопирајућу фарсу Афере Драгичевић и одсуством грађанске одговорности да стане на пут преврату, допринесе самоубиству своје земље.

Ох да, афера се развија потпуно закономерним током. Уцвељени отац Давор Драгичевић, неурачунљива корисна будала “обојене револуције” у Републици Српској, 3. јуна 2018. припретио је да ако се “до октобра” не реши случај Давида Драгичевића, “нећете дочекати октобарске изборе, морате решити убиство Давида Драгичевића” (овде).

Требало би потсетити Давора Драгичевића да је пре само неколико дана установама Републике Српске дао рок до 31. јануара 2019, рођендан његовог покојног сина Давида, да предмет реше на његово задовољство (овде). Шта се од тада променило? Једно могуће објашњење је да Давор чита “Аналитички форум,” где смо пре недељу дана (овде) аналитичким радом дошли до закључка да је онемогућавање одржавања октобарских избора један од главних циљева који стоји иза инсценације Афере Драгичевић, па је Давор од нас добио инспирацију. Друго је да су му скривени усмеривачи преврата у Републици Српској сами директно саопштили важећу хронологију догађаја, која њему као марионети до тада није била јасна, па му је наређено да јавно изврши исправку своје раније изјаве.