ШЋЕПАН МАЛИ И ТАЈНА БЕЗАКОЊА ИЛИ КАКО ДА ОСТАНЕМО У ЗАВЕТУ

БЕЗАКОЊЕ У СРБИЈИ 

Живимо у држави у којој је могуће да се Уставни суд прогласи ненадлежним за оцену противуставног Бриселског споразума (1), али оцењује статут једне школе у унутрашњости, која је забранила ученицима са укором наставничког већа да иду на екскурзију – и оценио да је та статутарна одредба противуставна. У тој држави суди се редовном професору права Универзитета у Новом Саду, Браниславу Ристивојевићу, због става изнетог у тексту објављеном на Интернету, и забрањује му се да критикује идеологију политичког хомосексуализма(2), а одборник опозиционе странке у Чачку, Александар Танасковић, добија четири месеца затвора, условно на годину дана, јер је, са неколико папира, нанео „телесне озледе“ напредњачком челнику градског парламента. (3)     

Србија је земља у којој је владавна права најозбиљније угрожена. (4) Све постаје могуће. Или, како би рекао Пиноче: “За пријатеље све, за нeпријатеље закон“.

ПРАВНА СВЕСТ У СРБА ИМА КОРЕН У ЦРКВИ 

За хришћане, право и правда су веома важни. Уосталом, Господ наш Исус Христос је осуђен на монтираном судском процесу, који је значио кршење и јеврејских и римских закона. У свом тексту „Суђење Господу Исусу Христу – правни аспекти“(5), Жељко Степановић то доказује на основу подробне анлизе. Он каже да „не само да су чланови Синедриона кршили поменуте одредбе Мишне, које су процесне природе, већ се и нису трудили да установе оно што је било од највеће важности, а то је: да ли је Исус заиста похулио својом изјавом да јесте Христос и Божији син. Као судије, они су били уједно и у улози бранилаца; сходно томе, били су дужни изнаћи сваку могућност ослобођења, као и сваку олакшавајућу околност./…/ Исус је навео четири сведочанства, када је тврдио да је Месија и Божији син: сведочанство Јована Крститеља, Исусова дела, сведочанство Бога Оца, као и Свето писмо. Тиме је сусрео Јевреје на њиховом терену: у јеврејском кривичном (и грађанском) судском поступку, два сведока била би довољна – Исус је навео два пута више./…/ Мада су свештеници покушали да оптуже Исуса да не поштује храм, сами су показивали крајње непоштовање према њему. За време великих празника, у самом храму направили би пијацу на којој су се продавале (по свој прилици и препродавале) животиње за жртвовање онима који су долазили из удаљених крајева и нису могли понети своје./…/ Тако се круг водећих свештеника богатио на рачун народа, па и оних сиромаха који су сматрали својом дужношћу приношење жртава по Мојсијевом закону“.

Што се тиче кршења римског закона, Степановић вели да је Христос Својим следбеницима говорио да „пошто живе под заштитом римске силе, треба да јој дају потпору коју захтева све дотле док се то не сукоби са узвишенијом обавезом. Док се мирољубиво покоравају земаљским властима, они у сва времена треба да се прво покоравају Богу“(исто). Он није био анархиста – напротив: „Иако је често критиковао јеврејске вође, Исус није оправдавао оне који се оглушују о њихове праведне захтеве; за то нема оправдања – чак ни лицемерство народних вођа не може бити изговор: „Све дакле што вам реку (књижевници и фарисеји) да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре, а не чине.“ (Матеј 23,2). Није ни оспоравао надлежност јеврејским судовима, па ни Синедриону, да суди по закону.

Десет заповести.(Матеј 5,22)/…/Исус није никада изјавио да претендује на престо – ни речју, нити било каквом конклудентном радњом“(исто).

Дакле, Христос је распет због осуде неправедним судом. Зато је правда битијно утемељена стварност, а не „постмодерна“ произвољност, заснована на пилатовском релативизму, ваплоћеном у питање: “Шта је истина?“

СВЕТИ САВА И ПРАВНА СВЕСТ У НАС

Велики српски историософ, Жарко Видовић, у свом огледу „Свети Сава и римско право“(6), показује и доказује да је правна свест у Срба проистекла из Светосавске Цркве. Он каже: “Прихватајући Римско право Свети Сава одваја световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени. Одлучујући моменат у томе опредељењу Светог Саве (и у самој српској повести, у завету) је прихватање Римског права као једине основе српске државности, с једне стране, и основе за однос Цркве према држави, с друге стране. Да схватимо значај тога опредељења, морамо имати на уму следеће чињенице из историје: прву, да је Римско право творевина и тековина једног „паганског“ (гентилног), претхришћанског народа и културе, дакле, тековина „природног“ људског искуства и разума, а не неко божанско Откровење, дело надахнутости Светим Духом; другу (чињеницу историјску), да се за ту тековииу определио један хришћански монах, дубок верник, чак првосвештеник Српске Православне Цркве! А определио се из хришћанских побуда! Па ако такав човек увиђа и признаје чисто правну (тј. инструменталну, установску) природу државе, онда је тиме искључен сваки клерикализам („клеронационализам“, „клерократија“) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању.“ На тај начин, каже Видовић, у србској историји избегнуте су замке цезаропапизма и папоцезаризма, које су довеле до страшних потреса на Западу. 

То је била основа Душановог законика, који јасно каже да судије морају судити по закону, а не по страху од цара. Жарко Видовић на то указује: “Судија је, каже још Цицерон, „закон који говори“. Својом речју и појавом судија представља ауторитет самог закона, чак власт закона, јер по Римском праву власт припада – не људима, него – само закону! Судија је заштићен законом о правима судије, јер је и сваки човек, заштићен законом (о својим правима), јачи и од најсилнијег властелина на територији где живи.“

Зашто је тако? Зато што власт, како каже Видовић, не припада цару, него закону. Чак и меропах – сељак са правом на земљу, има право да се суди са царем, и нико не сме да му се свети због тога.

Ауторитет судије бранила је и величала Црква. По Видовићу: “Народна песма Урош и Мрњавчевићи запамтила је ту улогу Цркве: пошто је донео праведну пресуду, по Закону (Књизи цароставној), Марко Краљевић је морао да се од гнева очевог склони у цркву: сам Бог штити судију који је пресудио по закону (Римског права!). Наравно да судија мора да има истовремено и независност од локалних власти (од „друштвено-политичке заједнице“) колико и од самог цара. Али он мора да има и подршку од неке локалне институције, довољно снажне да, заједно са судијом, сузбије самовољу и насиље локалне (сепаратистичке) властеле или „гентила“. Та институција је Црква: она и чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар. Довољно је прочитати главе „О слободи манастира“ (гл. 12) или „Како треба произвести игумана“ (па онда и иконома, еклисијарха, у гл. 13, 14, 15.) у Хиландарском типику, или у Студеничком типику Светога Саве. Реч је овде о постављењу, о оној истој „инвеститури“ око које су на Западу вођене вековне борбе и ратови између световних владара и витезова, с једне стране, и Римске епархије (папства), с друге. Светосавски типик говори овде о „правди“ (тј. праву, иус) манастира:“… Манастир је слободан, од свих владика и власти и није ни под чијим правдама и власти до „под једином слављеном Богородицом Наставницом, под молитвама преблаженог светог оца“ (Симеона, Стевана Немање) „и онога који игуманује у њему… да има непоколебиву и неизмењену слободу… А ако ко усхте да га, потакнут демонским искушењем, поработи… стави под нечију власт… да је крив… нека му је анатема… да буде као следбеник Јуде издајника, а краљ има да буде осветник против оног који хоће да повреди манастирску правду…”.

Тако су, сматра Видовић, манастири у нашој историји свагда били изнад локалне племенске обичајности и племића, а народ у песми „Урош и Мрњавчевићи“ показује да је њихов ауторитет изнад власти краља Вукашина: “Манастир се при томе, као заступник јединствене и саборне Цркве, залаже за Римско право (против обичаја, тзв. „обичајног права“), чиме се државно јединство унапређује баш у интересу заштите права личности које, ако хоће, могу и да се издвоје из племена, па било да то чине својим световним животом или духовним (одласком у манастир, пустињачким животом итд). Та улога Цркве и манастира, ограничена, наравно, на „православни милет“, биће очувана и под турском влашћу – уколико та власт буде поштовала и признавала права Пећке патријаршије. То је нарочито јасно изражено на територији Цетињске митрополије (Црне Горе и Седмеро Брда), где је за владику (митрополита) могао да буде биран само онај ко је пре тога – макар и један дан – био игуман (архимандрит) Цетињског Богородичиног манастира. (Тако је и Његош био завладичен.) Све је то по законима и канонима светосавске Кормчије.“                                        

Закони на земљи потичу од Богом дароване људске слободе јер је, по Видовићу, „Христос показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога, него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Такви закони су Римско право, које Христос признаје. Човек је Грехом „бачен“ да живи одвојен од Бога, „сиромашан, без надзиратеља“(Луча Микрокозма, Посвета, 1–30). Човек није способан да сам ствара духовну заједницу, али за државу и законе јест. Ту слободу су, међутим, Римљани тумачили као човеково божанско достојанство.“

У Риму, civis (домаћин, а не грађанин – грађанин је новије значење) био је носилац права. Врлина Римљанина је тројствена, а право шесточлано, о чему Видовић пише: „1: ius connubii, право да склапа брак (посебним обредом) и да тако постане патер фамилиас. Отац (pater) није исто што и родитељ, него је то сличност Оцу, тј. божанству (или божанском претку), те се та сличност и стиче само мистеријским обредом. Тако ни „familia“ није исто што и породица, него је то заједница оних који учествују у праву и достојанству оца, тј. само његовим посредством уживају право. Сва права (осталих пет) потичу од очинства, које значи боголикост. (Занимљиво је да се у свим индоевропским језицима обредна реч „отац“ и „мати“ разликује од речи „родитељ“ и „родитељка“, чисто биолошке функције!); 2: ius suffragii, право домаћина да гласа за одлуке скупштине (или против) и да предлаже и бира непосредно све, па и највише магистрате заједнице, оне који ће бити највиши државници. То је, наравно, и право да јавно образлаже своја мишљења, одобравања и негодовања; право јавне речи; 3: ius honorarium, право домаћина да и сам буде биран, да се кандидује за сваку част, па и част највишег магистрата државе, републике; 4: ius militiae, право домаћина да буде miles, тј. наоружани заштитник, витез, да са другим домаћинима формира и оружани војни одред, да буде и заповедник одреда (легије, армије), па и да врши војне вежбе; 5: ius commercii, право домаћина да се имовином издвоји из заједнице (као „приватник“), право својине, право да слободно располаже својом имовином; на томе праву се заснивају сви закони који чине (касније тако названу) „робну производњу“ и „слободно економско тржиште“, слободне понуде и потражње; 6: ius provocationis, право домаћина да јавно и пред скупштином изазове и тужи и највишег државника (магистрата), да се спори и са силом саме државе, да пред суд позове и највишег државника, самог главара државе, а да овај мора да се одазове суду! Та „провокација“ се у етатизму (свеједно да ли традиционалном или револуционарном) сматра непријатељским актом држављанина, а у Римском праву је она коначна потврда свих права домаћина. Тим правом се даје коначна потврда да је право схваћено – не као право државе, него – право домаћина. Зато се у Римском праву држава и назива civitas, што значи: простор римског домаћина као таквог. За разлику од етатистичке (данас већ тоталитарне) државе, у којој је право државно, civitas је правна држава, јер је она у Римском праву орган права домаћина, а не установа власти над њим. У правној држави власт, наиме, припада само закону, и то – наглашавамо! – закону о праву домаћина.“                                                     

По Видовићу, функција државе је судијска, а и сам цар је врховни судија који влада по закону, а не по самовољи.

Што се закона тиче, они се не баве људским осећањима, него његовим поступцима, који потичу од слободе воље: “Закони не описују оно што не зависи од човекове одлуке: веру, осећање, расположење, поглед на свет, трансценденцију (дух и духовну заједницу, Небеско Царство). /…/ Правни поредак озакоњује понашање, јер се тако могу утврдити правац и одговорности, као и сав систем правне сигурности домаћина (грађанина). Зато се и каже: закон не тражи ништа немогуће (Lex non cogit ad impossibilia ), дакле, ни утопију, ни нека осећања („братства-јединства“ као озакоњеног осећања), ни љубав ни осећања поштовања, него само поступке уважавања права других и својих. Можеш и да мрзиш суграђанина (сународника, странца, иноплеменика, свеједно), али не смеш ниједним поступком да повредиш његова права и достојанство. Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансценденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. Зато право може да припада само конкретним субјектима. А држава може да буде само инструмент права јер она није субјект; само идеологија приписује држави својства суштог (постојећег, „бића“), одричући, наравно, та својства (моћ одлучивања, слободу, одговорност, достојанство, право) живим људима.“

Правна држава је, сматра Видовић, само она држава која потврђује личност као највишу вредност цивилизације. Правна свест је могућа само као свест о личности – и зато је правна држава најразвијенија тамо где вера у човекову боголикост чини основу друштва: “Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности.“ Јавно и државно право се изводе из права личности – то је посебан облик понашања којим личност врши своја или крши своја и туђа права коришћењем јавних установа.

Правна свест се бори против обоготворења државе науштрб личности, због чега је Цар Констатин, који је укинуо култ царева као богова, равноапостолни хришћански цар. Видовић каже: “А Жички сабор – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем истовремено и св. Равноапостолног цара Константина и Спасовдана, празника непокретног и покретног који су се те године подударали. То је, у време Латинског царства, била истовремено и демонстрација против „латинске јереси“, дуалистичке вере крсташких легија које су у „Византији“ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права.“

Просветитељски приступ праву, каже Видовић, који истиче егоистичну индивидуу у односу на личност које нема без духовне заједнице, покушава да цело питање сведе на разум. Али, по Видовићу, „питање смисла је питање осећања смисла, дакле, питање духовно, а не разумско. Само тим осећањем човек одржава своју правну свест и способан је да се супротстави бесправљу, безакоњу и злочину, јер су и злочин и обесправљење човека могући само ако починилац зла одрекне смисао битију и човеку кога лишава права или чак живота. Злочину претходи (макар и несвесна) метафизичка пресуда којом човек осуђује жртву, и тек се тим судом (о бесмислу постојања) претвара у злочинца./…/ Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања;осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у „византијском“ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма), јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена  хармонија Цркве и државе, вере и правне свести. Јер само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест.“

Основа римског права је осећање личне части домаћина, који поседује три врлине: fides (поузданост човека који је давањем речи показао поузданост и веру ), pietas (побожност, осећање човека да је бесмртан, по части сличан божанству и да је дужан својим прецима, који су и после смрти остали у заједници) i virtus (чојство, оно најбоље у човеку, што га чини човеком). Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно најгоре.

Из такве свести проистиче православно осећање саборности, о коме Видовић каже: „Сенат је био глава римског народа: Senatus populusque romanus (Сенат и народ римски). Док су били само понтифекси, првосвештеници, римски цареви су имали положај првог међу сенаторима. А кад су (са војним култовима дуализма) постали „божанства“, цареви газе достојанство сенатора. Њихов углед је могао да се обнови само међу хришћанима, и то у грчкој сфери империје. Познати западни историчар црквених сабора, Франц Дворник говори о томе како су при обнови Римског права улогу римског сената имали епископи Цркве, на саборима у „Византији“, почев од Првог, Никејског сабора, г. 325. Само је њихов морални ауторитет могао да обнови углед сената и правну свест Римског царства, тада већ крштеног народа грчког, „православних Римљана“. Зато и при доношењу закона у Србији – од Жичког сабора па до Душановог – главну улогу има сабор „српске хришћанске господе“, духовне у првом реду, па онда и световне. И Стојан Новаковић каже: у нашем Римском праву је, као и у „Византији“, законодавац само Црква, почев од Светог Саве, јер су „закони вредели као саставни део вере“ (наравно, православне).“

Хришћанство и римско право нису у супротности: “Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право. Зато „византијско“ Хришћанство (православно) полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Па и сам апостол Павле се позвао на право римског домаћина (право које је уживао) и то га је спасило (види Дела апостолска, почев од строфе 25 у глави 22, па до краја те књиге).“

Наравно, како каже Видовић, Христос Својим васкрсењем надилази право и доказује пророчку, а не законску веру, јер пророчка вера у васкрсење је од Духа Светог. Па ипак, Римско право није препрека заснивању хришћанства као велике заједнице Ромеја из које се рађају православне државе, попут Србије: “„Византинчев“ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера. У таквом систему се човек сналази лако и никад се не губи. Тачно зна своје место (које је сам собом одредио). Апсциса у светосавској Србији је Кормчија, а ординату је Свети Сава оцртао у Жичкој беседи, одакле ће она даље да се оцртава све до у Косовски Завет. Хармонија (вере и правне свести) није никаква „обичајност“, него лична духовност. Она се постиже бестрашћем као чистотом става вере према правном поретку. Хармонија зато није идеологија, него стање личности православног Римљанина (тј. римског домаћина). То је „егзистенција“, суштина пробуђена осећањем.“ (…)

Револуционарна, а не правна свест, разградила је Србе као народ светосавског схватања заснованог на Законоправилу. Тај процес је трајао дуго, и нанео нам је велику штету.

О ОПАДАЊУ СРПСКЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ 

Опадање српске правне свести није скоријег датума. Одавно је примећено да су Срби из турског ропства изашли са правном свешћу којој су била страна висока правна начела законитости и судске независности усвојена у епохи Немањића („Све судије да суде по закону…а да не суде по страху од царства ми”, чл. 172; „Меропхом ва земљи царства ми да нест вољан господар учинити през закона ништа, разве што јест царство записало у Законице”).(7) Отуда је Слободан Јовановић, примећујући да наши државни службеници у свом раду не одвајају приватну од јавне личности, истицао да код Енглеза „јавне личности не знају за севап, па ни за хатар, ни за инат – три турске речи које су извитопериле цео наш јавни живот”.(8) Управо, имајући у виду низак ниво правне свести код тек ослобођених Срба, мудри Јован Ристић је упозоравао: „Зато је и речено за законе, да без нарави ништа не вреде. Нашта најбољи закони, кад се не поштују?”(9)

Оно што је у правној свести Срба с муком обнављано током 19. и на почетку 20. века, урушено је током живота у две Југославије. Када је у питању правна свест, Срби су се крајем 20. века нашли у својеврсном стању шизофреније; располућени између архетипске свести кристализоване у Јевросиминим речима „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”, као обичајно-правног одраза поруке Душана Силног „да судије не треба да суде у страху од царсрва ми” и нове свести изграђене на Брозовој поруци да „судије не треба да се држе закона ко пијан плота”.

По свему судећи Вучићева владавина, а нарочито „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, оставиће дубоке трагове на правној свести данашњих Срба. Да би правилно проценили тај утицај, морамо пре тога да знамо шта је уопште правна свест и какав је њен значај у процесу стварања и примене права.

ИЉИН О СУШТИНИ ПРАВНЕ СВЕСТИ 

Чини се да нико није дубље продро у суштину правне свести и њен значај за правилно функционисање правног поретка једне државе од генијалног руског правника и философа, Ивана Иљина. У својој чувеној расправи „О суштини правне свести”, којa на жалост још увек чека српског преводиоца и издавача, Иљин најпре дефинише област деловања правних норми, истичући како „право по својој суштини налаже и забрањује само спољне радње људи и претпоставља постојање у човеку одговарајућих душевних стања, све док се не докаже супротно”. „Право не може и не тежи да регулише својим нормама душевно-духовни живот човека, већ своју пажњу усредсређује на оно што је споља видљиво и испољено: било би апсурдно прописивати човеку у хетерономном (несамосталном) поретку таква деловања, чија је вредност условљена њиховом аутономношћу и чије остваривање не подлеже евидентирању и провери”. Једном речју, закључује Иљин, „право је спољашњи поредак живота”.

Мада „право, споља гледано, нема потребе за правном свешћу и често нема приступ правној свести… у стварности право живи од правне свести и што је правна свест зрелија и беспрекорнија, право боље испуњава своју сврху”. Јер, лек није у добрим законима и правним моделима, већ у високој правној свети. У прилог овој тврдњи, Иљин наводи како „парламентаризам не искључује корупцију; слободни избори не искључују класне програме (Иљин се под утиском руске револуције залагао да партије програмски и организационо надиђу све партикуларне, па и класне инетресе, З. Ч.); двобој и убиство се не могу спречити спољашњим мерама; мобилизација армије је неостварива у условима свеопште принуде; и само зрела правна свест може да из живота искорени мито, класну политику, убиство и дезертерство”. Једном речју, „право може да створи спољни поредак живота само кроз унутрашњу уређеност душе, тј. кроз правну свест”.(10)

Иљин је не само утврдио место и улогу правне свести у стварању и примени права, већ је дефинисао и аксиоме „здраве правне свести” појединца и народа.

АКСИОМИ ЗДРАВЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ 

Први аксиом је „закон духовног достојанства”, који писац одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Ово осећање је „знак духовног самопотврђивања, без кога нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”. Јер, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање”. Иљин скреће пажњу да се „уважавање свог духовног „ја” налази у основи животне борбе за субјективно право”. „Грађанин лишен тог осећања”, закључује Иљин, „политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећање је осуђен на тешка историјска понижења”.

Иљин улогу права и државе види у стварању такве форме живота која ће погодовати неговању духовног достојанства сваког појединца. Грађанин који је свестан свог духовног достојанства је најсигурнија брана против непотизма, корупције и насиља, као најтежих болести сваког друштва. Зато што се „духовно самопотврђивање састоји у томе да човек пронађе правилно решење у конфликту између духовног призива и инстикта самоочувања”. „Самопоштовање које грађанин гаји према себи”, примећује Иљин, „не трпи ни ласкање, које понижава како оног коме се ласка, тако и оног који ласка, ни подмићивање, које изопачује мотиве нечијег понашања и разара сам темељ правне свести, ни насиље, које негира идеју права као идеју духовне аутономије, ни непринципијелне компромисе, који се граниче са издајом”.

Поштовање сопственог духовног достојанства треба да има сваки грађанин једне државе, али и народ као органска духовна заједница. Тачније, „осећање сопственог достојанства неопходно сваком поједином грађанину, истовремено одређује и духовни ниво народа у целини”. Иљин закључује како „национална духовна култура може да расте само ако самопоштовање поседују, не само изабрани појединци који непосредно стварају националну културу, већ и широке масе народа. Без самопоштовања нема ни вере у сопствене снаге, а без вере у сопствене снаге не може бити стварног духовно-стваралачког полета и процвата. При томе, природно је да човек у себи поштује не само своју личну духовну снагу, већ и њен национални карактер. Исказивање поштовања према националном „ми” основа је истинског поштовања према личном „ја”.(11)

Други аксиом здраве правне свести је „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „сам себе определи и сам собом руководи”. Зто што „духовном бићу приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право и где почиње обавеза, да самостално тражи и налази, налази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Сходно томе, грађанин не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, такво, за кога је аутономија (самосталност одлучивања и деловања, З. Ч.) потребна као ваздух”. „Бити грађанином у истинском смислу те речи значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално изграђивати свој живот и живот своје државе”. Аутномни (слободни) духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија (слобода) доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.” Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост. Зато роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. С тим у вези, Иљин указује, како „слобода штампе није право на ширење лажи и клевета; слобода окупљања није право уништавања; слобода својине није право на злоупотребу права”. Без изградње унутрашње, односно духовне аутономије (слободе) код грађана, спољашња, односно правна аутономија (слобода) постаје у пракси предмет злоупотреба.

Иљин упозорава како „државна власт треба да васпитава народ да води самосталан живот… јер изградити државу значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак”.(12)

Трећи аксиом здраве правне свести, по Иљину је узајмно духовно поштовање људи, јер „правни односи почивају на узајамно духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да извајавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. „Онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја показују као апсолутно штетни и чаг погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”.

Здрава правна свест подразумева постојање у једној држави не само међусобног поштовања и поверења између грађана, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава треба да види „аутономни духовни центар –  правно способног субјекта”. Узајамно поштовање народа и власти чини, по Иљину, „неопходну основу државног живота”. „Поверење у власт јесте духовна снага која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство. Нормално је да власт види у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње; она треба да верује њиховој вољи и њиховом признању; она треба да рачуна на њихову подршку”. (13)

«УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ» НА ТАСУ ИЉИНОВИХ АКСИОМА 

Кроз „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији Срби треба да прихвате да је противправна сецесионистичка државолика „реалност”, извојевана у терористичкој побуни и НАТО агресији, стварнија и јача од њиховог права на одбрану уставног поретка и територијалне целовитости државе. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да прихвате да је сепаратистичка акција етничког чишћења насилно отцепљене територије Србије јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да се помире са тим да је правда селективна и недостижна, а да су безакоње и сила „старији” од права.

Ако је, према Иљину, први аксиом здраве правне свести осећање духовног самопоштовања од стране свих грађана појединачно и народа као целине, онда је јасно да „унутрашњи дијалог” о КиМ, замишљен као помирење једног народа са обесправљеношћу, насиљем и понижењем, бесповратно уништава код Срба сваки осећај самопоштовања сопственог духовног достојанства. После таквог „дијалога” достојанство сваког грађанина Србије, а нарочито оних који оличавају државу – полицајаца, официра, тужилаца, судија, чиновника, остаје без унутрашње заштите правне свести, и препуштен је голој спољној заштити апарата принуде. Које то право може ефикасно да заштити апарат принуде државе која се добровољно одрекла заштите своје територије? Јер, ако је у једном моменту воља албанских сепаратиста била – све, а воља државних органа Србије – Народне скупштине, Уставног суда, полиције, војске, правосуђа – ништа, зашто би после тога воља тих истих државних органа поново добила превласт у односу на вољу било ког преступника? И зашто би држава која је капитулирала пред сепаратистима, била јача од мафије? Ако је абоолиран велеиздајник, ко гарантује да неће бити аболиран убица и силеџија? Онај ко политичким бајкама о страним инвестицијама и „европској будућности” купује невиност за велеиздају, шаље јасну поруку да је тужилачко-судска правда у Србији на продају и кад су у питању друга кривична дела. Једно је сигурно, држава која убеди грађане да не треба да бране Устав, добиће, према Иљиновом закључку, појединце незаинтересоване за нарушавање било чијег достојанства, а самим тим и било ког права.

Кроз „унутрашњи дијалог” Срби не само да треба да се сагласе са „реалношћу” коју су против њихове воље насиљем други створили, већ су им други, по речима Вучића, одредили и рок у коме треба то да ураде. Дакле, од Срба се очекује да у унапред одређеном року својим потписом конституционализују туђу одлуку о ампутацији Косова и Метохије из уставно-правног поретка Србије.

Овакав понижавајуће несамосталан исход „унутрашњег дијалога” у потпуности је супротан другом Иљиновом аксиому здраве правне свест – закону аутономије. Грађани који би ћутке пристали да се туђа одлука о легализацији сепаратистичке побуњеничке творевине прогласи за Србијин уставно-правни акт, показали би не само одсуство било каквог личног и националног самопоштовања, већ и одсуство способности за самостално одлучивање и управљање (аутономија). Грађани који пристану да им туђин наметне конституционални оквир, омеђујући територију њихове државе, престају да буду субјекати здраве правне свести и аутоматски се претварају у несамосталне објекте власти. То је сигуран доказ да би у Србији после таквог „унутрашњег дијалога” лако био извршен обрачун са последњим остацима демократског поретка.

Ако, према Иљину, здрава правна свест почива на узајамном поверењу грађана и државне власти, онда  би „унутрашњи дијалог”, који би део грађана Републике Србије изручио непријатељској противправној творевини тзв. републици Косова, посејао трајно семе неповрења и унутрашњег раздора између грађана и државних власти. Без елементарног поверења у државу и овако бедна правна свест деградирала би на ниво из времена непосредно после ослобођења од Турака, када је тражећи заштиту већина Срба одлучивала да се „заклоне пре за грм но за државу”.(14)

ШТА НАМ ЈЕ ПОТРЕБНИЈЕ: СТРАНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ ИЛИ ВЛАДАВИНА ПРАВА 

Мексику, који је члан Северноамеричког споразума о слободној трговини (NAFTA), не недостају стране инвестиције. Бугарска је чланица ЕУ и не недостају јој стране инвестиције. И поред инвестиција, Мексиканци и Бугари напуштају своје државе одлазећи у САД и Канаду или државе старе Европе. Зашто? Шта је то што не постоји у Мексику и Бугарској, а постоји у државама у које они одлазе. Одговор је једноставан – владавина права и све оно што она подразумева.

Данас Србију масовно напуштају високообразовани кадрови и то углавни из једног разлога – осећаја бесперпективности. При том, Србију напуштају, примера ради, лекари са специјализацијама, који су запослени, а неки од њих имају и решено стамбено питању. У чему се онда састоји њихов осећај бесперспективности? У томе што су живели у земљи у којој „закон није исти за све, било да штити или кажњава”. Стране инвестиције неће спречити средњу класу да напусти Србију, уколико у њој не буде успостављена истинска владавина права.

Као што показује историја колонијализма и садашњег неоколонијалзма, метропола економски инвестира у колоније вођена сопственим економским интересом. Метрополе су, ради обезбеђења трајне културне доминације и акултурације, у колонијама пресађивале поједине своје законе. Међутим, метропола се никада није трудила да у колонијама изградити функционалан и правичан правни поредак, онакав какав постоји код ње.

Иљин нас учи да само слободни грађани са личним и националним самопоштовањем могу да изграде слободну државу у којој ће право бити изнад воље појединца. Да ли тај испит из државности данашњи Срби могу да положе показаће дани последње одбране Устава и Државе од велеиздаје под фирмом „унутрашњег дијалога” о Косову и Метохији. Србија у којој су држава и право на продају (Устав за тзв. европску будућност) не заслужује ништа боље од колонијалне управе странаца.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У ОБЛАСТИ ПРАВА: ПУТ КА КОЛОНИЈАЛНОМ СТАТУСУ СРБИЈЕ 

Освајање унутрашње, духовне слободе најважнији је предуслов за стицање спољне, политичке слободе. Јер је у условима унутрашње поробљености, спољна борба осуђена је на сигурни неуспех. С тога, Срби и Руси немају данас значајнији задатак од културне еманципације свог народносног бића од доминације западног цивилизацијског модела. При томе се чини да је с обзиром на значај државе, еманципација сопствене правне културе и правне свести најважнија. Да би ова борба била успешна неопходно је демистификовати кључне појмове идеологије новог светског поретка или прецизније, разоткрити испод испод пропагандне љуштуре прави садржај ових појмова.

Глобализација је, како примећује аутор ове одреднице у једној британској енциклопедији друштвених наука, „један од најчешће коришћених и најмање дефинисаних појмова у речнику савремене друштвене науке”. Оваква појмовна безобличност својствена је већини политичких појмова који састављају идеологију привидно дезидеологизованог савременог постиндустријског друштва. Прецизније, појмовна безобличност је тактичко средство којим се скривају праве политичке намере глобалистичке псеудоелите и истовремено се истрајава на шизофренизацији грађана. Само споља гледано глобализација се може свести на интернационализацију или детериторијализацију; суштински ради се о наставку процеса вестернизације источних цивилизација у форми колонизације као битијном, иманентном виду егзистенције држава западног цивилизацијског типа. Из реченог произилази да су глобализација и колонизација само два на први поглед супростављена спољна лица или тачније маске вишевековног процеса вестернизације.

Наиме, глобализација и колонизација проистичу из истог духовног корена, идеологије супериорности западне цивилизације. На то јасно указује и савремени терминолошки синоним за колонизацију – еуфемизам „акултурација”. Њиме се означава прелазак примитивних друштава у цивилизацију ad culturam, што је суштина процеса пресађивања једне омнипотентне културе, на пример правне, на другу. При том се колонизаторски карактер процеса вестернизације, већ вековма уназад, прецизније од  момента узурпаторског крунисања Карла Великог за цара, скрива иза тобожње универзалности или савремено речено глобалности западних вредности. Универзалност постоји у вредносном, нормативном домену, али не и у примени норми, што зависи од конкретних интереса колонизатора. Овакви двојни стандарди најбоље потврђује колонизаторски карактер глобализације. Демократизација има својство идеолошке легитимизације процеса западне колонизације. С тога, ако глобализацију, акултурацију и демократизацију посматрамо из историјске перспективе онда су њихове претече, идејни и практични завичаји, с обзиром на дуализам средњовековног Запада папски и царски универзализам, прозелитизам и колонијализам, римокатолицизам и природноправна философија. Реч је о новим видовима живота исте цивилизације.

Када се процеси глобализације у праву посматрају из овакве појмовне и историјске перспективе онда савремена хармонизација националних права са наднационалним правним поретцима, какав је примера ради, поредак ЕУ или поредак Бретонвудских финансијских институција и СТО, представља наставак западне средњовековне римокатоличке тенденције да се створи ius commune. Само се из угла хиљадугодишње тежње да се учини неприкосновеним, до сакрализације, римско право (уз истовремено фалсификовање порекла и имена), може разумети садашња глорификација процеса хармонизације националних права.  Као што је сакрализација римског права служила заправо сакрализацији власти римског епископа – папе, тако и савремена сакрализација хармонизације права, којом се тобоже обезбеђује ефикаснија и уједначенија заштита права појединаца и омогућује њихова сигурнија економска и свака друга комуникација, само служи сакрализацији власти глобалистичке псеудоелите. Као што су у средњовековним западним државама носиоци универзализма у праву биле заједнице учених правника, које су формирале заједничко правничко мишљење (communis opinio), тако су и данас главни носиоци процеса глобализације права уске интересне и стога лако контролисане и усмераване заједнице правника. Ексклузивност знања универзалног права обезбеђивала је у прошлост, али и данас ексклузивност друштвеног положаја и близину сигурним изворима финансирања. Отуда су у савременој правничкој заједници ретки они који су као Карл фон Савињи спреми да тврде да је право „огледало једног народа, његових колективних нарави и духа”. Насупрот томе, већина савремених правника је спремна да за добре апанаже следи Веберовско схватање да право није дело конкретног друштва, већ образованих правника, што га чини претежније универзалним, него националним феноменом.

Отуда главна, суштинска мета процеса глобализације права јесте аутохтона правна култура једног народа, без које нема правне свести, а без ове дуговечне државе. Међутим, на првој, видљивој линији удара се налази државни суверенитет, јер у процесу хармонизације права држава најпре губи уставотворство, као кључни атрибут унутрашње суверености. Хармонизација права подрива начело правне сигурности, јер су домаћи судови и управни органи дужни да правилно примењују постојеће домаће право, као што проистиче из ССП Србије са ЕУ. Правилно примењивање значи да се домаће право тумачи у складу са правним тековинама ЕУ. Из тога следи да хармонизација права подрива начело поделе власти, јер судови и оправни органи постају творци права, односно општих правних норми. При том се угрожавање државног суверенитета и и суперматије домаћег права лицемерно скрива иза поделе наднационалног права ЕУ на тзв. меко (нпр. препоруке) и чврсто (нпр. директиве) право, што је из угла њихове обавезности лажна класификација. Жртва процеса глобализације права је и сама демократија, иако се, као што смо рекли, овај процес одвија под легитимацијом демократизације друштава са наводном аутократском традицијом. Измештањем законодавне функције са националних представничких органа на органе наднационалне заједнице или на међународне банкократске установе поништава се народна сувереност. Тиме се потврђује да је демократија као облик владавине несвојствен наднациналним државоликим формацијама.  Ипак, право је одувек било не само национални, већ и светски друштвени феномен. Зато је рецепција од најстаријих времена пратила радњу правотворства. За разлику од вишевековне традиције рецепције западног права, која је одувек, мање или више, имала идејне и практичне одлике колонизације и културне вестернизације других цивилизација, рецепција права у византијском цивилизацијском кругу се одвијала на сасвим другачији начин. Уместо правне акултурације која се спроводи „одозго”, што је својствено Западу, рецепција права у византијском комонвелту се одвијала „одоздо”. Христијанизацијом појединих народа, која се у највећем периоду одвијала у оквиру аутокефалних народносних цркава, стварало се духовно јединомислије, као вредносна основа за изградњу заједничке правне баштине, садржане, пре свега, у номоканонима. Поступност у преузимању и метод састављања домаћих редакција византијских номоканона код Срба и Руса, потврђује тезу да се није радило о процесима насилне, апсолутне рецепције са одликама акултурације. То је посебно очигледно у законописном раду Св. Саве, који је из текста Законоправила елиминисао најауторитативније коментаторе ондашње византијске правничке заједнице због њихових цезаропапистичких и источно папистичких правних тумачења. Језички национализам Св. Саве, исказан код превођења појединих правних института из византијских закона, а на коме је формиран средњовековни српско-словенски језик, потврђује да је могућа и таква хармонизација права која не осиромашује, већ обогаћује једну правну традицију. Одбијање кнеза Владимира и краља Милутина да преузму из престижног византијског правног система смртну казну, уместо древне словенске новчане глобе, вире односно вражде, показује да се у византијском комонвелту истовремено одвијао процес поступне рецепције и усавршавања домаћег права, као и процес чувања аутохтоне правне културе народа.

Искуство византијског цивилизацијског круга када је у питању рецепција права, може бити од великог значаја у методолошком смислу за евроазијске интеграције и цивилизацију руског света у настајању. Мада нам се често због вишевековног наметања западне цивилизацијске супериорности, која нам се хипнотичким методама представља као рајски вечно млада, византијски државноправни експеримет чини давно превазиђеним.

Срби, Руси и други православни народи византијског цивилизацијског круга немају избора; или ће, ослобађајући се од западног духовног ропства, изградити сопствени, аутентични поглед на државу, право и друштво, једном речју своје социјално учење или ће бити сужњи западне цивилизације. Клицу су посејали руски религиозни философи, правници и историчари друге половине 19. века. Њихово дело је прекинула несрећна револуција. Наш је задатак да ово дело наставио и довршимо.

НЕОПХОДНОСТ ПРАВНОГ ПАТРИОТИЗМА

Ако желимо истинску обнову, морамо се угледати на свете претке, који су са уверењем да „правда држи земљу и градове”, знали да од успостављање владавине закона нема пречег, ни важнијег државног посла. Не смемо никад заборавити да смо наследници византијске правне културе, баштиници Савиног Законоправила и Душановог законика и високе правне свести изражене у заветним речима „немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Ми смо обавезни да потомцима оставимо неподељену и на добрим законима устројену Отаџбину, у којој ће снага закона бити од јача силе и самовоље сваког појединца. Треба да будемо свесни да је и после два века нашој Отаџбини данас насушно потребна истина садржана у поуци изреченој на почетку нововековне обнове српске државности, да је „закон вилајету то што је једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, како човек, кад хране, пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође”. Ипак, чињеница је да је добар закон без високе правне свести мртво слово, па зато морамо бити одлучни да поведемо дугу борбу за обнову узорите правне свести у нашој Отаџбини.

НЕОПХОДНОСТ ПРАВНОГ ПАТРИОТИЗМА

Правни патриотизам је неопходан:

1. Зато што свако истинско саможртвено служење Отаџбини мора започети борбом за законитост и правну једнакост, зато што само држава у којој закон господари над вољом појединца може бити Отаџбина свих њених грађана;

2. Зато што једино појединац стварно заштићен у својим правима може бити веран својој Отаџбини;

3. Зато што се љубав према Отаџбини прворазредно испољава кроз добровољно потчињавање свих грађана њеним законима;

4. Зато што од делотворне примене закона зависи снага ауторитета власти наше Отаџбине, како пред својим грађнима, тако и пред странцима;

5. Зато што је патриотска борба за правно уређену Отаџбину животни интерес свих који Србију доживљавају као своју државу, били они Срби или припадници националних мањина;

6. Зато што је борба за правну једнакост најбоља школа националне солидарности, правичности и пожртвованости;

7. Зато што се владавином закона Отаџбинa чува од политичког авантуризма и  револуционарних потреса;

8. Зато што се патриотизам лишен правне свести претвара у демагогију, демагогија води у тиранију, а тиранија у друштвене немире, инострану интервенцију и сигурну смрт Отаџбине;

9. Зато што нас историја горко учи да патриотизам који жртвује законитост и правну једнакост чини да Отаџбина некоме буде мајка, а другом маћеха.

Борба за правну једнакост мора бити патриотска:

  1. Зато што су само грађани Србије власни да лично или преко слободно и непосредно изабраних представника у представничком телу државе Србије, правно уређују своју Отаџбину, сагласно својим вредностима, интересима и потребама;
  2. Зато што ни једна правна норма донета од власти коју непосредно нису изабрали грађани Србије не може никада у нашој Отаџбини да буде правно обавезујућа;

Зато што домаћи правни поредак мора да има суперматију над нормама међународног права, а ратификовани међународни споразуми морају да буду у сагласности са Уставом Србије. Ако овако схватимо правни патриотизам, онда смо дужни да прогласимо:

1. Противправним и ништавим све домаће нормативне акте и међународне споразуме који нису у складу са уставноправним поретком Републике Србије, као и оне који државу Србију доводе у политичку, војну и економску зависност. Прва слободно изабрана власт ће на уставом и законом прописани начин поништити све такве акте, а против одговорних лица биће покренути  кривични поступци, као и поступци за накнаду штете;

2. Владавине права нема без успостављања јединственог уставноправног поретка на целој територији Републике Србије. Зато је очување територијалне целовитости и ефективно успостављање суверенитета на целом подручју државе Србије, а посебно на окупираној територији Косова и Метохије, предуслов за делотворну заштиту појединачних личних и политичких права свих грађана Србије. Слаба држава, урушеног правног поретка и лишена суверености, не може бити гарант заштите и остварења субјективних права свих њених грађана.

3. Заштита уставности и законитости и стриктна примена норми важећег Устава Републике Србије је витални национални политички интерес;

4. Истовремено свесни да важећи Устав Србије од 2006. године, као компромисна и противречна творевина политички неслободне конституитивне нације, не представља добар темељ за јачање и изградњу правног поретка наше Отаџбине;

5. Пошто само политички слободан народ може суверено да врши уставотворну власт, важећи Устав Републике Србије, и поред свих слабости, не може да се мења, у целини или делимично, све док траје евроатлантска окупација Косова и Метохије као неотуђивог дела државе Србије.

Шта треба да буде основа правног поретка будуће Србије?

– Република Србија треба да се уставом народносно дефинише искључиво као држава српског народа;

– Српски језик и ћирилично писмо су у службеној употреби у Републици Србији и други језици и писма се не могу користити пред државним органима и органима и установама које врше јавно овлашћење;

– Пред уставом и законом су равноправни грађани као носиоци суверености, без обзира на њихову националну припадност;

– У правима не могу да буду равноправне националне мањине као колективитети са већинским државотворним српским народом;

– У погледу очувања језика, културе и националног идентитета несрпске етничке заједнице уживају посебну заштиту државе;

– Органи власти, било државни или самоуправни, треба да буду конституисани на основу демократског принципа један грађанин – један глас;

– Принцип позитивне дискриминације у корист било које мањинске групе мора бити укинут, јер органима власти одузима ауторитет демократског легитимитета;

– Република Србија треба да буде организована као унитарна децентрализована држава са јединственим правним поретком;

– Свака федерализација под видом економске или политичке регионализације мора да буде уставом забрањена, јер угрожава сам опстанак државе Србије, а услед свог етатистичког карактера није на корист грађанима;

– Уставни поредак државе Србије треба да одликује вишестепена локална самоуправа са великим бројем јединица, асиметричних надлежности усклађених са локалним приходима и планом привредног развоја државе;

– Представничко тело државе коју је створио народ слободарских и егалитарних традиција мора да буде организовано по принципу један грађанин – један глас. Увођењем дводомнoг представничког тела ослабио би се утицај грађана као носилаца суверености у вршењу власти што је одувек био интерес непријатеља Србијине независности. Увођење дводомног представничког тела одговара политици регионализације и територијалног распарчавања наше Отаџбине;

– Да би представничко тело изражавало веродостојну политичку вољу бирача као носилаца суверености, потребно је обезбедити правне механизме који ће омогућити истински слободне изборе;

– Народна скупштина треба да представља жижу политичког живота наше Отаџбине. Стога се мора реафирмисати контролна функција коју Народна скупштина има у односу на Владу;

– Поред једнодомног представничког тела, непосредно од народа изабрани председник државе, значајних надлежности у свим гранама власти, представља друго снажно уставноправно јемство очувања изворне политичке воље бирача, стабилности правног поретка и државне независности. Са слабим председником државе изабраним од стране Народне скупштине, политичке партије би постале неограничени господари политичког и правног живота наше Отаџбине;

– Независна регулаторна тела и агенције треба да буду укинуте, јер формирају скупи паралелни систем власти који дерогира демократски заснован систем власти (народна скупштина и влада) проистекао из политичке воље бирача;

– Независног судства нема без судијске сталности и пристојне материјалне обезбеђености. Судска власт је првобитна и најважнија функција државе, од чијег ваљаног вршења зависи њен целокупни ауторитет, стабилност и опстанак. Зато правосуђе треба да буде предмет посебног старања;

– Мрежа судова у држави Србији треба да омогући да сваком грађанину правда буде доступна. При том посебно мора да се води рачуна да се судови образују у привредно и демографски запустелим областима, као и у местима која се налазе уз државну границу наше Отаџбине;

– Пре него што се изврши поступна морална и стручна обнове правосуђа погубно је увођење апсолутизоване и неуравнотежене поделе власти и потпуно препуштање судске власти у руке независних струковних тела. Моралне и стручне обнове правосуђа нема без исте такве обнове правних факултета;

– Нужна је хитна и свеобухватна реформа процесног законодавства која мора да уважи најважније потребе наше Отаџбине. Нема делотворне заштите права грађана уколико се не обезбеде процесни инструменти за стриктну реализацију стандарда брзог суђења. У циљу ефективне заштите државног поретка наше Отаџбине неопходно је да се кривични судски поступак у потпуности уреди на истражном начелу са активном улогом суда у свим фазама поступка. Институт споразума о признању кривице треба укинути, јер је израз слабе државе која невољно гони починиоце кривичних дела. Начело утврђивање материјалне истине у кривичном поступку је у најдубљем интересу наше Отаџбине и у складу је са хришћанском етиком српског народа. За озбиљну и успешну борбу против корупције као највеће пошасти која квари правни живот наше Отаџбине и директно угрожава њену независност морају се обезбедити делотворни процесни инструменти у рукама судије пре изрицања правоснажне пресуде. За разлику од кривичног судског поступка, интерес грађана и државе налаже да се парнични поступак у потпуности устроји на оптужном начелу, које ће суду дати пасивну улогу у поступку;

– У кривичноправној области наша Отаџбина је остала без заштите, јер је важећи Кривични законик декриминализовао и таква класична кривична дела против државе каква је издаја, сводећи групу кривичних дела против државе на минималан број деликата. Обимна и пооштрена кривичноправна заштита нужна је за државу чији је део територије окупиран;

– У народу у коме је наслеђена имовина била светиња, право приватне својине мора бити делотворно правно заштићено од сваког вида узурпације. У циљу спречавања имовинске пропасти породица мора се установити законски имовински минимум који се не може положити као хипотекарно јемство и који се изузима од извршења;

– Сви облици својине треба да буду равноправни и да уживају једнаку правну заштиту. Ни у једној делатности се не може дискриминисати државна својина;

– Стечена права из радног односа не могу ретроактивно да се мењају, у или укидају;

– Брак и породица ће уживати посебну правну заштиту, а при њиховом регулисању законодавац ће поћи од традиционалних вредности својствених српском народу. Инкриминисаће се све радње којима се нападају традиционалне породичне и брачне вредности.

Наравно, у Вучићевој Србији није и не може бити тако. Он се одриче Косова и Метохије, руши традиционални поредак, насрће на породичне вредности, а све са маском обновитеља и препородитеља. Његово штеточинство ће се тек видети.

ВУЧИЋ И ЊЕГОВИ «ПАТРИОТИ»

Међутим, постоји једна важна ствар која спречава да се све види јасније но икад. Око Вучића се налазе људи који себе сматрају патриотима. Они знају да је Вучић издајник, али се праве да то нису приметили, и да њихов вођа глуми западњака, а у ствари је «наш».

То самоубеђивање је јадно. Од Бриселских споразума до данас све је било и остало читко и видљиво. Академик Коста Чавошки је о томе одавно писао: „Ако Вучићу и већем делу наше обмануте и лаковерне јавности још није јасно шта све Европска унија од Србије тражи, ваља навести њене следеће захтеве:

– „свеобухватну нормализацију односа између Србије и Косова у облику правно обавезујућег споразума“, који се једино може закључити између суверених и независних држава;

-усклађеност Статута Заједнице српских општина са приштинским законима;

  • међународни позивни број за Космет;
  • изградњу зиданих објеката на граничним прелазима према Космету;
  • прихватање косовских пасоша на границама Србије (Политика од 10. децембра 2014);
  • присиљавање Срба на северу Косова да признају интегритет самозване косметске државе (Политика од 11. децембра 2014).

Нема, дакле, никакве сумње да je самозвани Космет не само за Европску унију него и за саму Србију независна и суверена држава с правим граничним прелазима, с посебним међународним позивним бројем и с којом треба закључивати правно обавезујуће међународне уговоре. Зато Европска унија и упозорава Србију да примењује све досад постигнуте споразуме у доброј вери, „како би и Србија и Косово напредовали на европском путу“ (Политика од 17. децембра 2014). To се, наравно, ни на који други начин не може разумети него као тврдња да ће самозвани Космет и Србија, независно један од другог, ући у Европску унију ако до тог уласка, у будућности до које допире наш поглед, икада дође. Сви наши главари, укључујући и њихове поклисаре и потркуше, то добро знају, али још немају храбрости да то саопште нашем наивном и лаковерном народу.“(15)

Али, сада су стекли храброст. Врховни Кловн нас убеђује да на Косову и Метохији немамо ништа, чак ни метар земље.

ШТА ИМАМО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ? СЕБЕ, НАРАВНО!

Недавно је Александар Ђикић, Србин са Косова и Метохије, јасно посведочио да човек може да изгуби кућу и стан, али тиме не губи Косово и Метохију. Изгубити Косово и Метохију значи изгубити државни разлог. Држава није сточна пијаца, ни трампа сличица фудбалера. Држава попут Србије, са миленијумским трајањем, не може да остане без темеља, ма колико он био нападан. Чим нема темеља, кућа се руши. Јер, одузимање Косова и Метохије значи остајање без Републике Српске, Рашке, Војводине, па је брзо решење за Косово само синоним за издају, после које постајемо историјски пајаци. Плашење Србије ратом је само прича за таблоиде, јер Шиптари са НАТО-ом држе територију од Ђенерал Јанковића до Панчићевог врха, па им не пада на памет да ратују кад су већ све постигли. „Рат“ је могућ само као фингирана акција чији је циљ да се покаже да ми, авај, не можемо да бранимо свету српску земљу, него треба да је предамо, заувек, Империји и Шиптарима.

Што се тиче Вучићеве тврдње да на Косову „немамо ништа“, она је погодила сваког Србина Косовца:  јер, то би значило да тамо немамо „ни куће, ни земљу, ни фирме, ни Дечане, ни гробља, ни жртве, ни људе… Ништа!? Е то је било поражавајуће. Људе је погодило да председник све то не види. Ни њих, ни њихове жртве, ни гробља, ни Дечане, ни фирме, ни земљу, ни куће. Ништа. А правдање свега тога будућношћу наше деце је лицемерје које није новијег датума. Било је тога и у доба деведесетих, и у доба „жутих“ па и сада.“(16) Ђикић је указао и на лаж о реферндуму: “Референдум може да се распише само у случају промене Устава, у домену преамбуле Устава. Многи заборављају да преамбула Устава не говори само о КиМ као делу наше државе него и о обавезама наших представника да то бране „у свим домаћим и међународним односима“. Да ли они то раде? Да ли се држе Устава? Референдум о томе да ли је наше заиста наше или није иде у прилог томе да постанемо пајаци историје. Глупи Августи, такорећи. Али будимо реални, данас у Београду власт може све. У постојећим односима у друштву, под међународним притисцима (Немачке, пре свега), са медијском сценом, може да побије и закон гравитације, али ће јабука ипак пасти.“(16) Он је јасно рекао и да је прича о Заједници српских општина обична петљавина да би се Косово признало као држава:“ЗСО је фикција, којом се већ пет година замајавају Србија и међународна заједница (источна пре свега, јер је западној све јасно). Узгред, она се по Бриселском споразуму не зове тако, него Заједница општина са српском већином, што је фундаментално другачије од ЗСО. ЗСО је у бриселском процесу имала улогу клина из чувене приче „Клин-чорба“: Убаците клин у воду, затим додате брашно, уље, месо, поврће, со, бибер … па кад се чорба скува, извадите клин и баците га у смеће, а остане вам богата чорба. Е тако вам је и овде: убацили сте ЗСО у ништа и „победили“ са 5:0. Онда сте дали: цивилну заштиту, полицију, судство, међународни позивни број и тако даље, па ћете сада још и потписати неки споразум о месту Косова у УН, посвађаћете се с пријатељима, па ћете на крају извадити ЗСО као онај клин из приче и бацити у смеће, а Косово ће бити чланица УН. ЗСО ће бити формирана, о томе говорим већ пет година, али сумњам да ће нам бити на корист, јер ће пре свега бити организациона јединица у уставном систему Косова“. (16)

Сматрајући да опозиција нема снаге да заустави Вучића у издајничком походу, Ђикић мисли да би Црква могла да окупи народ и поведе га под стегом Завета. Без обзира на слабости којих, у земаљској Светосавској Цркви, није мало.

Важно је, каже он, да „међународно право не признаје насиље. Оно подлеже сили, али не признаје насиље. Тако да држава не може ни вертикално ни хоризонтално да се сече и дели којекоме.“(16)

ПУТ ЗАВЕТА ИЛИ ПУТ ПАЈАЦА

Вучић је, свакако, одабран да као Врховни Кловн цео народ поведе путем пајаца без историје, путем Глупог Августа. Како би Мило Ломпар рекао у „Похвали несавремености“, он није „ориђинал“, самосвојни чудак наших приморских градова, коме се подсмехну, али га, на свој начин, и поштују. Он је кловн, а кловн је увек у дослуху са ритмовима епохе и траговима новца који ту епоху чине „купопродајном“. У кловновском времену зато све и бива прљано подсмехом и изругивањем, да би се „доказало“ како ништа није вредно живота и жртве, и како је све на продају, и како су сви на продају. Као што каже руски свештеник Александар Горбунов, исмевање и изругивање је особина апокалиптичног доба: “Подсмевање истини је црта последњих времена. Како је говорио западни религиозни философ Кјеркегор (1813-1855): „Када би Христос дошао у наше време Њега не би предали смрти, већ би Га једноставно исмејали“. Било је време када су мученици умирали, сведочећи јавно о правди Божијој. Данашња пак идеологија понизила је и исмејала човека да би уништила истину.Тако су у совјетско време покушавали да убију смехом религију, објављујући хумористичке часописе Безбожник и Антирелигиозник. Хитлер је говорио: „Више волим да од неких не правим мученике. Довољно ми је да их прикажем као најобичније злочинце. Ја скидам с њих маску пристојности и, ако је то недовољно, показујем их пред свима како су смешни и ништавни“. Иза ових изјава не можемо а да не чујемо глас Ничеа, омиљеног Хитлеровог писца који се у свом Антихристу овако обраћа „богословима“, то јест, „онима који верују у Христа“: „Зар ви мислите да ћемо вам дати да постанете мученици за вашу лаж?“ (Овде говори сам ђаво, замењујући истину лажју, а мученике злочинцима). Блажени прогнани правде ради – теши нас Господ – Блажени сте кад вас узасрамоте и успрошне и рекну на вас свакојаке рђаве речи, лажући, мене ради. Православни психијатар Н. Гурјев дејство смеха у односу на оно поводом чега он настаје, пореди с дејством преврнутог двогледа којим се посматрају предмети: они се удаљавају и смањују се. Све на шта је усмерен смех постаје мање значајно и однос према њему постаје лакши. Смех једнако умањује и добро, и зло. Ако се подсмехнемо нечему добром, оно као да престаје да буде добро и трудити се око његовог стицања нема више великог смисла. Ако је смех окренут према злу и оно постаје мало, невино, делује да није нимало страшно, да не вреди не само да се човек против њега бори, него чак да се од њега уклони или једноставно да га се чува.“(17)

Зато је, понављамо, Вучић доведен на власт. Косовски завет се не може издати без непрестаног „ријалити“ ругања свему светом и честитом.

Па ипак, Косовски завет је, као и Христос са „Лазом, честитим кољеном“ и Милошем, оним који, „страшном мишљу прсих надутијех“, корача „кроз дивјачне тмуше азијатске“, нешто што се не да и не може исмејати. Зато ће се сви Срби, док им је света и века, крепити Косовски заветом и Христом, Који је Истина тог Завета. Од издаје никад није било ничег осим проклетства и несреће. Својевремено је Милован Данојлић упозорио: “Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу“. (18)

Знајући то, и Александар Вучић има времена да се врати Богу и себи, да га не би, како рече Владика Николај, „покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном  одећом“, и да опет буде на стази светих предака на којој су једино могући и потомци.

Што се нас осталих тиче, знамо да је ова стаза једина која води у Небеску Србију, темељ и кров Србије земаљске.

Молитвама Светог кнеза Лазара и свих витезова косовских, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 15. ЈУЛА 2018. ГОДИНЕ)

 

  1. http://www.politika.rs/scc/clanak/297380/Selakovic-Ustavni-sud-da-se-proglasi-nenadleznim-za-Briselski-sporazum; http://www.politika.rs/scc/clanak/313471/POLITIKA-SAZNAJE-Ustavni-sud-odbio-da-odlucuje-o-Briselskom-sporazumu; http://media.hereticus.org/2017/11/Hereticus-1-2-2016.pdf
  2. http://borbazaveru.info/content/view/10768/1/
  3. http://ozonpress.net/politika/tanaskovic-osuden-zbog-incidenta-u-skupstini-grada/
  4. http://www.pecat.co.rs/2018/03/dragana-boljevic-o-vladavini-prava-nema-cenkanja/
  5. https://www.religija.me/osnove/Sudjenje-Isusu-pravni-aspekti.pdf
  6. https://www.vidovdan.org/istorija/zarko-vidovic-sveti-sava-i-rimsko-pravo/?script=cir
  7. М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 1-4.
  8. М. Павловић, О правној свести код Срба, Архив за правне и друштвене науке, 1-3/1996, стр. 453.
  9. Исто, стр. 446.

10.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/22/

11.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/15/

12.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/17/

13.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/19/

  1. М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, стр. 4.
  2. Коста Чавошки, Страшљиви Тома из Бајчетине, Геополитика бр. 82, јануар 2015, стр. 23.
  3. 16. https://stanjestvari.com/2018/07/13/aleksandar-b-djikic-na-kosovu-nikome-nije-do-rata/
  4. http://www.pravoslavniodgovor.com/Svet_oko_nas/pokusaj_razotkrivanja_Apokalipse/tesko_vama_koji_se_smejete.htm
  5. Милован Данојлић Песници, Завод за уџбенике, Београд, 2007. С. 491.