Слободан Самарџић: Спасавање редова Вучића

Американци спасавају редова Вучића да би одржали динамику своје балканске политике. Кључни циљ је увођење Србије у НАТО

Како време пролази тако све реалнијом и све опаснијом постаје Вучићева прича о разграничењу Срба и Албанаца на Косову и Метохији. У слику тог још увек само могућег, али више не немогућег, сценарија уклапа се председникова конструкција о томе да само тако можемо добити нешто, а не остати ни на чему као што смо данас. Додуше, то „ништа“ јесте епилог Вучићеве политике од 2013. године до данас и предавања свега онога што је записано у Првом бриселском споразуму, а чиме је Србија дотада ефективно располагала. Па када се председник уверио да заузврат неће добити ни заједницу српских општина, схватио је да је преговарачки намагарчен од стране Албанаца и Европске уније. Време за потписивање признања Косова неумитно му тече, Брисел уцењивачки притиска, а он остаје на голој ледини без и најмањег уступка који би могао да прода народу.

Притешњен између две ватре, између ужурбаних Европљана и нестрпљивих Албанаца да посвршавају своје послове, суочен први пут са опозицијом Српске православне цркве и њеним угледом у народу, председник не може ни напред у тотални пораз ни назад преко порушеног моста. Али, како се то догађало у стрипу мог детињства, „Зоро је дошао“. И то право с` оне стране Атлантика. Колут за спасавање био је бачен са чамца „Разграничење“ као почетак акције Спасавање редова Вучића.

Разграничење је симбол наводне нове политике, али са старим циљем – да Србија званично призна независност Косова уз, како то албанска страна види, корекцију граница. И збиља, „разграничење“ управо то и значи: корекција граница између две државе када оне већ признају постојање своје међудржавне границе. То није успостављање нових граница, на шта би могло да наведе Дачићево залагање за поделу покрајине. Реч је, напротив, о фином повлачењу линија на терену већ постојећих граница (енг. дelineations) на местима са разним теренским разлозима (пресецање имовине, прикључење граничних насеља језичке или дуге припадности, локалне природне околности и сл).

Ако су амерички политичари покренули ову ствар, то значи да се она може завршити само у оквиру чињенице о њиховом признању Косова у границама те творевине, а не било какво преиспитивање те одлуке. Али, зашто су је покренули? Очигледно из разлога неповерења у способност ЕУ да заврши започети посао. Својим нефлексибилним и недипломатским ставом према Србији ЕУ је довела Вучића у безизлазан положај. Навукла га је на „европски пут“ по цену признања Косова и оставила га на цедилу са ултиматумом: све за ништа. Толерисала га је у његовој куповини времена (бесмислени избори или реконструкције владе), рачунајући да му треба још само мало времена да обрлати јавност Србије до њене дефинитивне капитулације. У том међувремену њихов фаворит само је губио главу у противречним и немогућим акцијама којима нико жив није разумео логику. Како (Европљани) нису схватили, размишљају прагматични Американци, да му нису дали никакав излаз? Како нису схватили опасност да га тако само могу изгубити као јединог гаранта признања независности Косова? Крајње је разумљиво да су стратези преко океана морали да ускоче у помоћ.

Американци нису луди да изгубе Вучића у (не)време када за њега немају никакву алтернативу. Можда би еуреком званом разграничење нешто могли да постигну. Готово да су се посвађали са европским лидерима, на челу са њиховим лидером Ангелом Меркел, али изгледа да су их ипак придобили, или, како би се то у Војводини рекло, „претиснули“. Сада, када се Вучић најзад одважио да застане са бриселским сусретањима са Тачијем, постаје јасно да ће наредна рунда бити посвећена управо разграничењу.

Овоме као да у прилог иде промена расположења код косметских Албанаца. И њих су, по свој прилици, Американци „претиснули“. На страни која подржава Тачијев прагматизам жива је тема о враћању Србији „Ранковићевог поклона“ из 1959. Реч је, како кажу, о мањем делу општине Лепосавић, њен север са Лешком, и мањем делу општине Зубин Поток. Додуше, за то траже Прешево, Бујановац и Медвеђу, што је природна максималистичка позиција за почетак преговора. Ако дође до таквих преговора, надамо се да ће српска страна започети са Скадром. Једино тако би могла да спасе појам разграничења, јер у њега се албанске претензије не уклапају, и тако даље, да се не удубљујемо у ову српску губитничку игру…

Све ово указује на мрачну дубину у коју је забраздила званична политика Србије. Американци спасавају редова Вучића да би одржали динамику своје балканске политике. Кључни циљ је увођење Србије у НАТО. Ако је „разграничење“ услов да Србија призна Косово, о чему Вучић говори увијајући, можемо за кратко време очекивати тамошње формализовање оружаних снага и притисак према просторима које Албанци евентуално неће добити на преговорима, рецимо Бујановац и Медвеђу. Тада ће једини начин да Србија одржи своје крње границе бити да приступи НАТО-у. Не треба сумњати да ће ова војна алијанса то уверљиво гарантовати. У том случају Вучић ће добити и реалну унутрашњу подршку и устоличити се, како је то у брионском уставу писало, „без ограничења трајања мандата“. Србија и НАТО успоставиће односе по древном правилу – они нама заштиту, ми њима покорност.

Ко не жели овакав сценарио за Србију најкасније од 2025. године, мора да се супротстави епохалним преварама којима смо невољни сведоци.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 26. 9. 2018)

 

https://www.srbijadanas.net/slobodan-samardzic-spasavanje-redova-vucica/