У АРИЉУ ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА; РУЖИЋ: Ако су наше хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби?

На Малу Госпојину, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, одржана је свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта и победе у Првом светском рату, а под називом „Србија на ранама саздана“.

Након литургије, служења парастоса страдалницима, обиласка крајпуташа у ариљском крају и вечерње службе, уследила је академија у оквиру које је наступао хор „Свети Николај Жички“ из Љубића, ученици Средње школе „Свети Ахилије“ који су извели представу засновану на књизи Антонија Ђурића „Солунци говоре“, као и писац и стални сарадник Искре Милан Ружић који је академију отворио беседом коју преносимо у целости.

Браћо и сестре, часни оци, сувишно би било поздравити вас са „Помаже Бог“, јер да не помаже, не бисмо ми били овде, нити бисмо обележавали ову стогодишњицу оног подвига и победе. Не верујем да ико овде мисли да смо могли без Господа, како онда, тако и данас?

Желим, пре свега, да поздравим идеју обележавања пробоја Солунског фронта и победе у Великом рату. Ово не може бити ствар локалног карактера, јер се више нигде у Србији не обележава на овако достојанствен начин, у овако предивној порти једног од најважнијих храмова у Србији, и на један тако важан празник.

Цела наша земља је обележила стогодишњицу Првог светског рата, и то 2014. године, а после тога ништа. Као да је тај рат трајао само једног дана једне године, а не четири године колико би се морао и обележавати.

Косово је била највећа победа небеске, а Велики рат највећа победа земаљске Србије. Пре тачно сто година уписали смо се међу победнике и баш та 1918. година и Први светски рат су место на којем се светска историја улива у српску, а не обратно.

Први светски рат је дао највећи допринос небеској Србији, плаћајући тако цену земаљске Србије.

Од тог рата, наша историја је избледела, а ако су тада наше изморене и изгладнеле хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби према њима?

Није албанска голгота једина која нас је снашла. Она је кратко трајала за разлику од југословенске голготе. Из прве су наши преци изашли као свеци, а из друге као намучени старци повијених и пребијених леђа окривљени за све само зато што су Срби, иако су, нажалост, Срби били и остали највећи Југословени што никада разумети не могу, али ћу покушати да опростим иако ми не иде. Прва голгота је била предвођена краљем који се вратио, а ова друга протеривањем краља чији се нико никада није вратио на престо.
Било је то време када се сваки успех приписивао једном човеку, док су кривце за сваки неуспех тог четворословног непоменика, тражили на фрескама, иконама и куполама српских цркава и у ћивотима српских манастира. Свештенство је убијано, цепане су им мантије, пљувани су, тучени и све остало што су извитоперени умови смислили, али не смемо на то кукати, јер су се они посветили за свој народ. Тада се веровало у све осим у Господа, а боговима су себе називали они који су Његово постојање оспоравали.

Жао ми је што је после највећег тријумфа Србије дошао њен највећи пораз који је живела деценијама, а победу славила само неколико година.

Југославија је завршила као крајпуташ срамне историје поред српског пута и крајпуташ који се највише одржава и негује.

Поред тог срамног крајпуташа, наши крајпуташи више нису ово чиме их називамо. Они су беспуташи, јер су они стража на путевима којима више нико не иде. Плаши ме помисао да ће крајпуташа ускоро овде бити више него живих људи. Ми смо народ који живи судбине својих споменика. Велики смо, лепи, сведоци давнашње историје, али се осипамо и зарастамо у травуљину заборава и небриге од стране самих себе, а онда и осталих.

Цео свет нам је прећуткивао победу у Првом светском рату, а када је свет престао, онда смо ми почели и до дана данашњег се са тим није престало.

Ако су наши најхрабрији и најчаснији људи као веома млади изгинули, ко је остао онда у Србији? Чији онда потомци данас себе називају Србима, а нису то хтели бити док није било исплативо. Тукли су нас Србе док нисмо сви били црвених образа као боје оних који су у миру са нама ратовали.
Сад кад нас нико други не туче, почели смо ми сами себе. Нека туку нас живе, али наше мртве и наше претке који су за нас ову земљу крвљу платили и од Бога је тако откупили зарадивши и вечни живот не смемо дати, јер бисмо тако изгубили и себе. Ко су ови Срби данас који њих смеју да дирају? Ко су ови што су исукали сабље мржње и снајпере глобализације, па нас циљају желећи од нас да направе нешто што никада нисмо били? Нека стану пред нас! Нека се покажу! За мене патриотизам није махање српском заставом кинеске производње. Није патриотизам статус на друштвеним мрежама. Патриотизам није мајица на којој се штампају фразе које ни не разумеју они који се њима диче. Патриотизам нису тетоваже. Патриотизам није хваљење народа кад год нешто учини.

Патриотизам је упозорити народ када чини нешто глупо, када испада из колосека и када срља у своју пропаст. Ја нећу да ћутим док мој народ страда. Нећу да заборављам кад могу да памтим. Не дам да ме називају примитивцем они који су настали јуче. Не можете ме поткупити ничим што ја као Србин немам и не осећам. Нема Србија цену. Нема је ни Господ. Ко је има, тај није Србин.
Међутим, није ни Србија савршена и не треба да буде. Лако је волети савршенство. Да вас видим можете ли волети некога или нешто што има безброј мана. Наши преци су могли. Наши преци који су данас окупљени овде изнад нас и гледају све ово. У њих ја верујем. У њих, у Србију и у Господа, у Косово, па да видим ко је тај ко може да ме пољуља када стојим на таквим темељима. Хтели су многи цареви, краљеви и војсковође и нестали су као и њихова царства. Сви су хтели, а ми, ево, стојимо.

Лако је бити патриота кад је Србија земља у којој сам рођен. Наши војници су поразили зло, поразили свет, поразили смрт, а само им је заборав промакао јер им је дошао са леђа од сопственог народа за који су гинули.

Господ, Свети Сава, Јустин Ћелијски, блаженопочивши патријарх Павле, владика Николај Велимировић, цар Лазар, војводе Мишић, Путник и Бојовић, Гаврило Принцип, Његош и многи други. Ко сам ја да их заборавим? Шта сам ја да смем то да учиним? Откуд мени право поред толиких генерација?
Стогодишњицу једне од својих највећих победа дочекујемо поражени од самих себе.

Вишња Мосић је једна од заборављених српкиња. Она је давала знак младобосанцима када могу прећи границу. Ако носи белу мараму, друштво је знало да је све у реду. Уколико би носила црну, знали су да нема проласка. Вишња Мосић, Бог је сачувао када ми не умемо, би данас била сва у црнини, јер би знала да за овакав српски народ необожен, неморалан и ненормалан нема проласка ни једним јединим путем.
Али нека ње и нека предака… Шта ћемо ми? Шта ћемо ми који се бусамо у груди са њиховим победама, а ниједну своју нисмо извојевали? Нисмо победили себе, а бринемо о другима! Нисмо још увек мрднули, а говоримо о узлету! Нисмо запамтили, а говоримо о историји! Нисмо се проширили, а говоримо о скупљању!

На нама је да памтимо. Ако већ нешто желимо да памтимо, упамтимо своје. Не треба нама туђе. Ми ни своје немамо ако га се не сећамо. Заборав је највећи српски непријатељ измилео испод камена псеудотолеранције и жеље за хватање корака са светом који је искочио из зглоба и који нас никада неће прихватити као себи једнаке. Ми прво морамо достићи достојанство и доказати да имамо право да себе називамо Србима. Није лако, али ово што се вечерас догађа у Ариљу је почетак. Није ово место за велика предавања, нити за велике говоре, а нарочито не од стране мене ситног, нити за славље. Ово је место за сећање. Ови млади људи који ће изаћи вечерас на бину да нас, барем накратко, врате себи приказујући нам прошлост су наша будућност. Нема будућности без сећања на прошлост, а рада у садашњости. Наши преци су то знали.

Сматрам да је најважније будити овај народ, а оно што нам недостаје су речи наших предака. Дао сам себи за право да нашем времену пошаљем писмо наших предака које сам ја писао у њихово име, а ако сам ишта претерао и слагао, нека забораве и они мене и нека ми не праштају ако сам их посрамио.

Након беседе, Ружић је читао текст „Писмо предака“ који је на Искри објавио 15.7.2017. године.

Искра
http://iskra.co/kultura/u-arilju-obelezena-godisnjica-proboja-solunskog-fronta-ruzic-ako-su-nase-heroje-nazivali-senkama-u-ritama-sta-smo-onda-mi-danasnji-srbi/