УЈЕДИЊЕЊЕ – ВЕК КАСНИЈЕ

Није свака „ревизија историје“ сама по себи недопуштена и штетна. Штетна је и неприхватљива она ревизија која долази као плод преваге политике над науком и у којој се селективним и тенденциозним коришћењем историјских извора покушава створити утисак о догађајима и процесима који не одговара истини.

Век од завршетка Великог рата постао је прилика да се поново осврнемо на значајне догађаје који су из корена изменили политичку и друштвену слику целе планете а посебно Европе, па и Балкана. Једно од најзначајнијих питања је питање стварање заједничке државе јужнословенских народа[1] и начина како је до тог уједињења дошло. Питање уједињења Србије и Црне Горе од пре једног века има посебну деликатност јер се од издвајањем Црне Горе из државне заједнице Србије и Црне Горе и проглашењем њене независности 2006.године, покренуо талас опште негације свега што би могло да буде заједничко, не само у садашњости већ и у прошлости. Тако се дошло до тачке да се у Црној Гори не обележава ни стогодишњица рата у коме је Црна Гора дала велике жртве а њени војници показали изузетну храброст и најбоље ратничке врлине.

Због тога би било значајно да се подсетимо на околности уједињења Србије и Црне Горе и на то како су на њега у то време  гледали странци, неоптерећени нашим стварним или измишљеним предрасудама.

Уједињење Србије и Црне Горе као две државе истог, српског, народа било је разматрано још 1914.године и да није било светског рата овај процес би се у некој форми реализовао у наредним годинама. На трагу тог јединства био је и захтев  народне скупштине Црне Горе, са седнице одржане 1.августа 1914.године, да се објави рат Аустроугарској и стане раме уз реме са Србијом коју је три дана пре тога напала црно-жута монархија. У најтежим тренуцима, пред војнички слом, скупштина је на ванредном заседању 25.децембра 1915.године одбила да измени своју одлуку од претходне године и  потврдила да се рат не води само ради одбране неционалне независности Црне Горе и Србије већ и ради ослобађања и уједињења свог српског народа. Скупштина је одбила да влади да „одрешене руке“ (у суштини сагласност за преговоре око капитулације) за даљу акцију па је влада том приликом поднела оставку[2]. Нажалост, без обзира на став Скупштине влада је предузеле кораке ка обустави непријатељстава и прихватила капитулацију као војска али је као држава и даље остала на страни Антанте не узимајући учешће у даљем току рата.

Након задивљујућег успеха српске војске приликом пробоја Солунског фронта у јесен 1918.године, она је у свом напредовању ослободила и Метохију (која је већим делом након Балканских ратова била у саставу државе Црне Горе). Желећи да обезбеди леви бок својих снага у напредовању и ослободи Црну Гору, (реализујући наређење команданта Источне армије француског генерала д Епереа) српска војска је 23.октобра 1918.године од 2.југословенског пука и ојачања, формирала „Скадарски одред“[3]. Првобитно одред је главним снагама био намењен за заузимање Скадра а помоћним за упад у Црну Гору и подстицање устанка на том подручју. Мада је одлука о измени тежишта акције била промењена а снаге преименоване у Југословенске трупе, наређења нису стигла до команданата на терену тако да је за акцију према Скадру ангажована главнина а према Подгорици, Цетињу и Котору само 1 батаљон и 1 брдска батерија, под командом потпуковника Светислава Симовића (са придодатим четничким одредима војводе Влаховића и Ристића). Још пре него што су ове јединице стигле из Метохије на простор Црне Горе, црногорски устаници су, организовани у 4-5 батаљона, сами ослободили Плав, Гусиње, Андријевицу, Беране, Рожај, Бијело Поље и Колашин и том приликом заробили неколико хиљада аустругарских војника. Аустроугари су на простору Подгорице концентрисали целу 81.дивизију али је она после оштрих борби у којима су учествовали и делови 2.југословенског пука  ослобођена 30.октобра. У исто време избио је општенародни устанак у коме су широм Црне Горе нападане непријатељске колоне у одступању и ослобађана мања места. У току тог дана  главнина Југословенских трупа је разбила 47.аустругарску дивизију и  заузела Скадар при чему је заробљено преко 4.000 непријатељских официра и војника. Два дана касније устаници су присилили на предају гарнизон у Никшићу разоружавши 86 официра и 3.500 војника. Масовни устанак црногорског народа је омогућио малобројним Југословенским трупама да успешно изврше своје задатке а њих је у наступању огромна већина народа дочекала са одушевљењем и захвалношћу[4].

Одлуком међусавезничке комисије територију Црне Горе су поселе савезничке трупе састављене од 5 националних контигената које су се налазиле под командом француског генерала и на дан 6.јануара 1919.годие биле распоређене на следећи начин: Италијани у Бару, Виру, Котору и Улцињу; Французи у Цетињу, Бару, Виру, Никшићу, Котору и Зеленики. Енглези у Виру а Американци на Цетињу, Подгорици, Котору и Зеленики. Српске трупе су прве ушле на територију Црне Горе и практично је ослободиле пре доласка осталих савезничких санага. Њихов распоред је био следећи: у Плаву, Гусињу, Андријевици, Колашину и Тузима по две десетине. У Бару једна чете из чијег је састава по један вод био у Виру и Ријеци Црнојевића. На Цетињу три чете нешто мањег састава (250 људи) а по једна чета у Подгорици и Никшићу) са једним водом у Даниловграду. Штаб пука је био у Боки.

Дакле, територију Црне Горе су у складу са заповестима команданта Источне армије, ослободили углавном сами црногорски устаници уз помоћ јединица 2.југословенског пука пре доласка осталих савезничких снага. После тога на територији Црне Горе су распоређене савезничке снаге међу којима су најбројније биле Италијанске (које су се 5.новембра искрцале у Бару). Мандат заједничке команде за Црну Гору је окончан 1.августа 1919.године.

Јасно је да је улазак јединица српске војске на територију Црне Горе био део војних операција савезничких снага и да су најзначајнију улогу у ослобађању Црне Горе имали сами црногорски устаници. Био је то део општих напора за сламање Централних сила и конкретно обезбеђивање левог крила савезничког фронта на Балкану. Контигенти савезничких снага који су распоређени на територији Црне Горе након протеривања окупатора били су под заједничком командом а српске трупе су биле малобројне да би контролисали територију. Ни мандат савезничких контигената није био „окупациони“ јер су њихова овлашћења била  искључиво војног карактера срачуната на осигурање безбедности и реализацију одлука о примирју са Централним силама. О томе јасно говоре и делови Упутства које је након наређења команданта Источне војске свом „Скадарском одреду“ упутила српска Врховна команда. Осим  конкретног војничког задатка који се Упутством одређује (да се брзом акцијом из Метохије протерају сви непријатељски делови који се налазе у Црној Гори уз прикупљање црногорских добровољаца-обвезника[5]) и јасног одређења територије на којој ће се извршавати борбене операције (ради се о активирању за војне операције територије Краљевине Црне Горе као државе) у Упутству се  наводе и одређени налози „политичке“ природе пре свега они да се извођење нове политичке организације поверава црногорцима те да ови треба да стекну утисак „да ми нисмо дошли да владамо Црном Гором“  „већ да је уведемо у велику Српску заједницу којој је вековима наш народ тежио“. Да се не може говорити ни о каквом „окупационом карактеру“ акције на територији Црне Горе још јасније говоре делови Упутства који наводе да се ни у ком случају не треба дозволити да дође до сукоба са „црногорским трупама“[6].

Није спорно да су у Црну Гору уз Јадранске трупе упућени представници Извршног одбора (Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе) који су били у координацији са владом Србије и радили на непосредном уједињењу Србије и Црне Горе али и да је стварање нове власти поверено Црногорцима и да се очекивала њихова иницијатива за уједињењем која је и уследила.

Избори за састав Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори обављени су 19.новембра 1918. године на целом простору краљевине Црне Горе а изабрано је укупно 165 делегата. Скупштине је одржана од 24 до 29.новембра 1918.године. Најважније одлуке су донете 26.новембра, гласовима 160 делегата, и обнародоване путем Одлуке која је публикована и путем плаката а садрже одредбе:

  • Да се краљ Никола I Петровић – Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
  • Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
  • Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

О одлукама Скупштине обавештена је влада у Београду а делегација од осамнаест чланова, коју је предводио митрополит (и будући патријарх) Гаврило Дожић је уручила одлуке регенту Александру 17. децембра 1918. године.

Од проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1.децембра 1918.године влада у Београду је даља питања Црне Горе третирала као унутарполитичко и безбедносно питање и 2.децембра 1918.године, преко војних органа, наредила да се спречи свака агитација (противна утврђеном државно-правном стању).

Чињеница је да је Црна Гора од стране Савезника била искључена из мировних преговора[7] била је последица капитулације коју је 1916.године потписала влада Црне Горе тако да је њено представљање третирано везано за Србију односно Краљевину СХС.

Велике силе чињеницу уједињења Србије и Црне Горе нису прихватиле безусловно. На томе је посебно инсистирала британска влада која је са посебним интересовањем пратила изборе за уставотворну скупштину 1920.године. Баш на њихово инсистирање а према одлуци Државног одбора од 17.септембра 1920.године Црна Гора у предратним  границама била је одређена као једна изборна јединица. Био је то изузетак у односу на остале изборне јединице али и неопходан услов за проверу стварне воље грађана када је њихов однос према уједињењу био у питању. За разлику од избора пред Први светски рат овај пут су избори били тајни (пре рата су тајни избори били само на територији Србије и Словеније) што је давало могућност реалног сагледавања народне воље. Британска влада је резултате избора сматрала за референдум чији су резултати требали да говоре о степену подршке новоуспостављеном стању и као своје посматраче на изборе је послала Роналда Бруса (Ronald Bryce)  и мајора Л.Отлија (L.E.Otlley).

Избори су одржани 28.новембра 1920.године а британски посматрач Роналд Брајс је констатовао да уједињење Црне Горе у оквире Краљевства СХС није било изборно питање али су се све листе и странке изјашњавале да ли је постојеће решење о уједињењу било задовољавајуће, да ли се требало побољшати или је у потпуности неприхватљиво. У закључку извештаја који је је био израђен као посебна публикација и презентован британском парламенту, Брајс је навео да су избори били потпуно поштени, слободни и тајни. Резултати су представљали гледиште становништва, колико је то њихово политичко образовање допуштало. Обзиром на локалне околности, проценат излашлих на изборе је био потпуно задовољавајући[8]. У Црној Гори није постојао иоле значајан део бирачког тела који се противио уједињењу Србије и Црне горе у Краљевству СХС. У извештају се констатује да су у погледу реализованог уједињења постојале две потпуно неједнаке групе. Прва, занемарљива мањина је на основу двогодишњег искуства у новој држави сматрали да будући устав не обезбеђује једнакост са Србијанцима. Та мањина се залагала за обнову црногорске државности која би, под одређеним условима, ушла у састав СХС. Друга, огромна, већина подржавала је постојеће уједињење мада је и међу њима био различит стетепен ентузијазма.

Извештајем је посебнио била задовољна британска влада која је најупорније инсистирала на провери народне воље. У њему је констатовао да је у атмосфери без притисака показана већинска воља народа на слободним изборима. У погледу Краља Николе потврђено је да је број његових присталица веома мали и да су они доживели неуспех чему су допринели и локални сукоби а не уплитање србијанских власти. „Тиме је влада његовог величанства остварила први циљ своје политике, да народ на слободним изборима за Скупштину одлучи о облику владе под којом жели да живи“..

Пошто су избори констатовали већинску вољу народа британска и друге савезничке владе су предузела кораке ка регулисању односа са владом Црне Горе у егзилу и Краљем Николом.

Прекид дипломатских односа са владом Краља Николе прва је учинила Србија 28.децембра 1918.године констатујући „да је 4.децембра уједињење Србије и Црне Горе постало стварно“. Француска је прекид саопштила нотом од 20.децембра 1920.године истичући „Пошто су извршени избори за конституанту у Југославији на којима су се Црногорци  изјаснили за једну државу са осталим Србима, влада републике цени да је сада присаједињење Црне Горе поменутом краљевству свршен чин“. Влада Енглеске донела је сличну одлуку 17.марта 1921.године а САД 21.јануара 1921.године[9].

Уједињење нису оспорили ни представници Црне Горе који су се налазили у иностранству. Председник „црногорске владе“ у иностранству Јован Пламенац, поднео је своју оставку дана 28.јуна 1921.године – на дан када је доношењем новог Устава и званично успостављен целовит државно правни систем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

После смрти Краља Николе 1921.године, принц Данило се није прихватио краљевске титуле а њу је одбио да понесе и, тада малолетни, принц Михаило Петровић Његош констатујући у својим мемоарима: „Они који су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика“.

 

 

 

Грађани Црне Горе имају право да одлучују о властитој политичкој судбини. Не улазећи у то да ли је референдум проведен 2006.године био одржан у „фер“ условима може се прихватити да у  политици, као и у браку, није недопустиво да  после година заједничког живота партнери одлуче да се раздвоје. То је болно али није неморално. Неморално је лагати да са партнером никада нисмо били блиски да нас је искориштавао и неговати и хранити мржњу као основу свог новог „идентитета“. Црна Гора као држава и Црногорци као нација требало би да изграђују свој идентитет на ономе што су били и што јесу а не на ономе шта не желе да буду и шта нису представљајући себе као „не Србе“. Одричући се своје српске, славне, прошлости „нови“ Црногорци се одричу и наследства Краљевине Црне Горе која је своју државност (уосталом као и Србија) унела у заједничку државу, Црну Гору без Његоша, без Вучјег Дола, без ћирилице и наравно без Боке.

 

[1] Најпре Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца па Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и коначно Краљевине Југославије.

[2] Гавро Перазић, Нестанак црногорске државе у Првом светском рату, 21.

[3] Укупно 3 батаљона, 3 брдске батерије, 1 вод коњице и 1 батаљон добровољаца, односно 3.800 људи, 850 коња и 12 брдских топова. Њима је прикључен и француски „Црногорски одред“ састава 1 ловачки батаљон, 1 коњички ескадрон и две брдске батерије са 1500 људи, 678 коња и 8 брдских топова. Петар Опачић, Солунска офанзива 1918, 372.

[4] У српској војсци се у јесен 1918.године налазило укупно „Црногораца“: 90 официра, 93 чиновника, 191 подофицир и 470 војника. Део њих (око 130)  су, као добри познаваоци терена и људи, придати Јадранским трупама при операцијама на простору Црне Горе.

[5] Српска војска није имала формално овлашћење да врши мобилизацију војника на територији Црне Горе али је могла да „прикупља добровољце“ (како је и у самом Упутству наведено) као део савезничких снага без обзира на капитулацију црногорске војске 1916.године.

[6] Ако се случајно појаве какве црногорске трупе, добачене са стране или формиране у земљи, треба се свим силама старати да се са њима остане у добрим односима и да се ради у сагласности“

[7] Детаљније о овој теми у раду Драгољуба Живоиновића „Питање Црне Горе на Конференцији мира 1919.“

[8] Проценат изашлих у Црној Гори у тадашњим границама је био 65,97% а у садашњим границама 66,07%. Било је то нешто изнад просека за целу Краљевину који је био 64,97% а знатно виши него у Србији где је излазност била 56,33%. Илустративно је да је излазност у Словенији била највећа и износила 73,5%.

[9] Гавро Перазић, 291.