УСТУПАЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ ПУТЕМ МЕЂУНАРОДНИХ СПОРАЗУМА И АРБИТРАЖЕ – УВОД У КАТАСТРОФУ И НЕСТАНАК

Слика: Србин.инфо

Искуства Минхенског споразума и Бечких арбитража

У трагању за решењем „косовског питања“, у ствари регулисања статуса АП Косово и Метохија након окупације и једностраног проглашења независности, у Србији се разматра сценарио „компромисног решења“ а  као најповољније се помиње  подела, размена територија или разграничење.

Они који се противе оваквом решењу истичу да се до сада није десило да се нека држава одрекне дела своје територије у миру посебно када поседује међународни документ (резолуција СБ УН 1244) којом се потврђује њен територијални интегритет. Морамо констатовати да се промене граница по правилу дешавају као последица ратних сукоба али је било и оних када су границе мењане претњом ратом и када је „држава жртва“ прихватала да се одрекне дела територије да би „сачувала мир“.

Ових дана, 29/30.септембра, навршава се осам деценија од Минхенског споразума којим је цивилизовани свет капитулирао пред Хитлером а велике силе попут Велике Британије, Француске и Италије од конкурената постале његови сучесници. У време потписивања се тврдило да се уступцима који су постављени пред Чехословачку[1] а односили су се на уступање Немачкој Судетске области (настањене претежно Немцима) праведно и трајно решава један спор и учвршћује мир. Историја је показала да је то била само заблуда.

Слика: Србин.инфо

Европски моћници, који се ни до данас нису изменили, одлучили су да Чехословачкој (која је била савезница Француске) одузму не само Судетску област већ и пограничне области према Аустрији већ и обавезана је да уважи мађарске и пољске захтеве. Остатку Чехословачке би након тога био гарантован интегритет и безбедност од „неизазваног напада“.  По уласку немачке војске у Чехословачку после споразума у Минхену, и Мађарска је иступила са својим територијалним захтевима. Немачка и Италија су се наметнуле као арбитри, и прогласиле Прву бечку арбитражу 2. новембра 1938.године. По њој Чехословачка је предала Мађарској део Словачке а 5.јануара 1939.године и поткарпатске Украјине, укупно 11.927 kм² са 1.060.000 становника. Истовремено од Чехословачке је одвојена област Тјешина и прикључена Пољској.

До пролећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на немачки подстицај и у немачкој организацији, развио сепаратистички покрет који је по већ разрађеном рецепту извршио пуч. Хитлер је након тога вршећи притисак на чехословачке представнике издејствовао њихову сагласност за укључивање Чешке као протектората у састав Рајха, док је Словачка успостављена као сателитска држава.

Као награду за уступање територија, у Другом светском рату Чешка привреда је била дао немачке војне машинерије а Словачка је морала послати свој контигент на Источни фронт за борбу против СССР-а.

Под утиском великих успеха Црвене армије а у жељи да се ослободе немачке доминације у Словачкој је 29.августа 1944.године избио оружани устанак који је снажном реакцијом немачких оружаних снага угушен. Слична судбину али са мање жртава имао је и устанак у Прагу првих дана маја 1945.године.

Показало се да у одбрани националне независности ништа не вреде гаранције савезника нити мировних конференција. Једном начету државу суседи черече као хијене често не слутећи да су и они следећи у реду за уништење.

Још поучнија је судбина Румуније. Друга бечка арбитража од 30. августа 1940.године је присилила Румунију да преда Мађарској северну Трансилванију, укупно 43.492 kм² са 2.400.000 становника. Након тога од 28.јуна до 4.јула 1940.године је (у складу са одредбама пакта Рибентроп-Молотов) вратила СССР-у  подручје од 50.762 kм2 Бесарабије и северне Буковине са  3.776.309 становника. Коначно је 7.септембра 1940.године прихватила да преда Бугарској јужну Добруџу.

Као награду за одрицање од значајних делова своје територије и „гаранције“ Немачке за остатак државе, била је присиљена да упути трупе у рату на Источном фронту што је платила животима око пола милиона својих војника. Под утиском успешног почетка Јашко-кишињевске офанзиве Црвене армије у августу 1944.године Румунија је 23.августа 1944.године прекинула везе са Немачком, прешла на страну Савезника и отпочела борбу против Немаца.

Историја нас учи да добровољно одрицање од властите независности и територије пролази кроз неколико фаза:

  • Фаза понижења у којој се „жртва“ присиљава да прихвати комадање властите територије и губитак независности;
  • Фазу колаборације у којој се „жртва“ присиљава да учествује у даљим агресивним потезима „хегемона“ и даје своје војне контигенте и предаје привредне и природне ресурсе;
  • Фаза побуне у којој „жртва“ користећи измењене геополитичке прилике покушава да поврати своју независност и територију.

Основни закључак је да територијални уступци нити „жртву“ могу спасити од агресије, нити је поштедети од људских и материјалних губитака а обавезно у себи садрже понижење и губитак националног достојанства.  Најбољи пример из новије историје је конференција у Рамбујеу где су агресивне силе предвођене са САД покушале да Србији наметну споразум далеко неповољнији од оног који је у Минхену наметнут Чахословачкој. Нешто слично дешава се и данас када се, „заобилазним путем“, покушава наметнути решење које за последицу има одрицање Србије од своје духовне колевке са перспективом губитка одбрамбене независности путем чланства у НАТО и политичке независности путем послушног извршавања свих захтева на неизвесном путу ка Европској унији.

Можда је суштина целог „проблема“ сажета у коментару Бојана Билбије: Главна поука Судета и Косова јесте у томе да се процес више не зауставља. Кад једном „демократске владе“ признају легитимном политику свршеног чина, апетити постају све већи[2].

Уговором савезника са побеђеном Мађарском 10. фебруара 1947.године у Паризу, поништене су обе Бечке арбитраже. На исти начин, у блиској будућности, могу бити поништени и сви уступци које би Србија морала под претњом силом да учини. Али много часнији и једноставнији начин је одбити ултиматум. Јер као што је рекао Винстон Черчил, Чемберленов будући наследник на месту премијера још 3. октобра 1938.године, коментаришући потписивање Минхенског споразума: „Ко између понижења и рата изабере понижење, касније уз понижење добије и рат“. Кључ независности је спремност да се браниш. Уколико агресивне силе процене да ће се жртва одупрети веома брзо изгубе почетни елан. Њихова процена да ће Србију, у марту 1999.године, за неколико дана довести у стање покорности показала се толико погрешном да је уздрмала цео систем међународног права и створила „преседане“ за које не постоје лаки одговори. За моћнике је најефикасније да се тај проблем разреши додатним притиском на Србију да прихвати последице агресије и оконча „непријатну ситуацију“ у којој је целокупни политички и војни врх НАТО затечен на делу у једној противзаконитој и неморалној акцији.

Одричући се своје заветне територије и верујући у гаранције Немачке једино можемо доћи у ситуацију да будемо присиљени да у неком, евентуалном, будућем сукобу ратујемо против Русије по истом моделу како је то решавано пре осам деценија да би на крају сукоба поново властитом крвљу морали платити искупљење и слободу.

 

___________________________________________________

[1] Историја дипломатије, Београд 1951, 539-552.

[2] https://www.intermagazin.rs/minhen-1938-od-zavere-do-zlocina/