Живадин Јовановић: БРИСЕЛ УЈЕДИЊУЈЕ АЛБАНЦЕ А РАЗБИЈА СРБЕ

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

БРИСЕЛ УЈЕДИЊУЈЕ АЛБАНЦЕ А РАЗБИЈА СРБЕ

Из Излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, Београд, 20. фебруар 2018.

– Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ. Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих српских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни докуменати  саветодавног, необавезујућег карактера. Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.

– Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

– «Погодба» – Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве. Чланство – да, али без уцена и «уникатне чланарине».

– Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац да их прихвати и потпише, а прави циљ да утврди обавезе Србије у корист друге стране и да на тај начин добије основ за бескрајне уцене:  „Ако желите чланство!“ Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина. ЕУЛЕКС је прихваћен као «статусно неутралан», у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање.  Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрастност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима – могу отклонити неповерење.

– Србија је у досадашњим преговорима отишла предалеко у давању уступака Приштини и Западу а за узврат није добила ни приближну заштиту својих права и интереса. Београд из тога треба да извуче одговарајуће закључке. Не треба да иде у нове договоре и обавезе нити у нови «правно обавезујући споразум» све док се претходно не изврше све обавезе према Србији и српском народу укључујући слободан и безбедан повратак 250.000 протераних у етничком чишћењу. Каква би то била нормализација без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи?

-Правно обавезујући споразум био би искоришћен за убрзање стварања Велике Албаније. Док је изван ОУН Косово тешко може да се уједини са Албанијом, јер није субјекат међународног права. Сметњу представља и што је формално под мандатом УН-а.

– Статус Косова и Метохије за Србију је кључно питање које је отворено дотле док се преговорима не дође до праведног и одрживог решења како је предвиђено резолуцијом СБ УН 1244. Нико нема права да Србију уцењује постављањем било каквих рокова, или да намеће решења по мери својих геополитичких интереса.

– Обавеза и напори Србије да се обезбеде основна људска права припадника српског народа на Косову и Метохији као што су лична безбедност, слобода кретања, неприкосновеност права својине – уживају пуну подршку грађана. То и старање да се обезбеди поштовање статуса и неотуђивих права Српске православне цркве не умањују нити отклањају суштински интерес а то је – статус Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244 и уставом Србије.

– Нису прихватљиви индиферентност или чак и повлађивање злонамерној пропаганди да је Косово и Метохија тег о врату Србије којег треба што пре да се ослободи да би њена економија и грађани кренули у будућност, инвестиције, развој, виши животни стандард, већи природни прираштај, готово, у земаљски рај. То је још једна велика обмана. Животни стандард и економија у свакој земљи зависе од економске политике и система, од диверсификације економске сарадње и извора инвестиција а не од одустајања од било којег виталног националног или државног интереса.

-Досадашњи формат преговора Немачка користи за промоцију својих, а делом и западних геополитичких интереса уопште. У то се уклапа и начин решавања албанског националног питања, слабљење српског народа и Србије као политичког фактора на Балкану, као и даље заоштравање нерешеног српског националног питања. Важан аргумент у прилог овакве оцене представља фактичко спречавање 250.000 Срба и других неалбанаца да остваре универзално право на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања.

– Праведни компромис је могућ само у оквиру резолуције СБ 1244 и Устава Србије. Није компромис нити одрживо решење да Приштина добије независност, економска и природна богатства, чланство у УН, УНЕСКО, ОЕБС, а Срби међународну на место административне границе, статус припадника националне мањине и НВО ЗСО.

– Имајући у виду изнето а посебно измењене услове, неадекватност формата преговора, уцењивачку димензију везивања статуса Косова и Метохије са преговорима о чланству Србије у ЕУ данас не постоје услови за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Ти услови се могу створити укључивањем Русије и Кине, односно, враћањем процеса у Уједињене нације у коме је и започет.

– Србија је била и остаје спремна да тражи компромис,  усклађује интересе, али не на  брисаном, неозначеном простору, већ на терену принципа и права. Не би смела да напушта терен права и принципа и да, хита у будућност бољег живота дајући предност неправу у односу на право. И право је део стварности.

– Нуђење тзв. модела две Немачке  је провидан покушај оправдавања, заваравања и понуда за „чувања образа“. Ситуације, међународне околности , порекло и корени проблема, нису упоредиви. Србија није бивша СРН, нити Косово и Метохија бивша НДР. Србија је већ рекла шта мисли о ултиматуму Габриела Зигмара. Било би добро када би и Евроопа и ЕУ изразили своја мишљења пре него што Зигмару не би прешло у навику  да проглашава који делови чине, а који не чине територије других земаља. Да ли је икоме потребан омаж Минхенском споразуму 80 година после?